Oni su poseban štreberski svet.
Sa prihvatanjem vere i sa ulaskom u crkvenu zajednicu, oni se ponašaju kao đačići u školi što marljivo prate sve kanone dobrog vladanja. Za njih je sveštenik samo produžetak zabavilje, učiteljice ili šefa na poslu. Njihova vera je sva sazdana od usvajanja nove terminologije koja se poslednjih godina omastila sa televizjskim emisijama, verskim radio kalendarima i tabloidnim savetima šta na koji verski praznik treba kuvati i činiti. Novokomponovani vernici kad slave slavu čine to kao da su na testiranju iz kulinarskih i ugostiteljskih sposobnosti. A da ne govorim o onim običajnim sitnicama koje su kod njih uzdignute na pijedestal vrednosti a kipte od lakovernosti i površnosti Novokomponovani vernici misle da se vera stiče onim što su naučili. I oni bi po svaku cenu racionalno da je prihvate, a onda da je šire tako što će je prepričavati drugima. Od prihvatanja običajnih kanona do vere one prave i istinske, dug je put i na njemu mnogi se ponašaju trgovački u odnosu sa svetiteljima i sa Bogom. Novokomponovani vernici bi svoju vernost da inkasirju odmah. Ali vera i odnos prema Bogu ne funkcionišu tako. Vera je jedan dugi proces emotivnog i duhovnog usavršavanja koji se ne može naplatiti od Boga odmah. Plata koju zaslužimo našim životom i delanjem često ne stiže za naših života. Istinski verujući znaju da je suština svake vere sama vera, a sve drugo je nuz-proizvod i pucna koja otpada dok mi švajsujemo dobrotom, molitvom, ljubavlju i čistotom naša srca za nebo.
