Ispisano jezikom koji
iščezava
U belom zimskom
pejzažu ravnice iz salašarskog odžaka kulja tamni i otežalo masni dim. Upravo iz
ove horizontale gleda se u onu drugu udaljeno uzvinutu crtu sela sa crkvenim tornjevima
u punim vertikalama
života. Između su snežne njive zavejanih puteva koje upregnuti konji razaznaju dok
marveno tegle kola sa čijeg sica paorsku muku razmerava Branko, zvani Bapa. Na jednom
tasu je selo, a na ovom drugom, u beloj osami ravnine, opstojava salaš. Bapa ti
je najstariji familijarac, žuljevita šaka za raonik zaorane njive, domaćin crno
na belo, uslikano ogrnut jankelom sa astragan kragnom i istom šubarom, brkovima
fino štucovanim nad gornjom usnom čija se ćutnja strogo očitava spram onog što će
iz oka s donjom usnom da kaže. To je ta slika iz gostinske sobe, uveličano uramljena
s venčanom ženom, oštro retuširana. (Radovan Vlahović: BAPA – Banatski kulturni
centar, Novo Miloševo 2016.)
Dan i noć u sažetku
prinose čitaocu životne naplavine paora tridesetih godina minulog 20 veka. Slano,
gorko i slatko u prepletu ispisano je jezikom koji iščezava, licima zašlim u pomrčinu
sećanja, a duševno bliskim kao da su tu da nam nešto više kažu i o nama samima ma
koliko udaljeni bili. I taj Branko, u životnoj senci stamen, kome je šešir nekako
bio krut, umeo je kazati „šubara glavu čuva“, a znalo se: „kačkete su nosili samo
šloseri i tišljeri“, hoću reći, bravari i stolari.
Jezikoslovije kratkog
romana Radovana Vlahovića je kolokvijalno, u punom refleksu minulih vremena, izvučeno
iz šifonjera skrajnutih gostinskih soba kada se „tuvilo“ i za ova pamćenja u zaboravu,
to je ta ista periferija srpskoga jezika iz koje se Crnjanski reporterski javljao
opisujući paorske face Velike Kikinde uočljivo primetnom replikom „Drž fason, Neco...“
Iz toplog zapećka
zavejanog salaša, s čvarcima iz zinule rerne u limenom tufnastom tanjiru, uz lebnu
komadešku i fraklić rakije, uzvija Vlahović romanesknu kažu o Bapi s familijarnim
predivom u tkanju gustih lomatanja po ćesariji, Dobrudži i Rusiji za te suknene
čakšire na šunke upasane u debele čarape, za kožne opanke „uvučene u drvene klompe“
uz malo livadskog sena da „ne zebu noge“, za tu reklicu i gunj, za dečurliju iznad
i ispod sise materine i kad se jagnji, i kad se ždrebi, za usta koja ištu i kašiku,
i mrs, i post. Nikad se konj zimi ne poji na bunar u ataru, uputno uočava Vlahović.
On hiper realno pejzažira i portretiše tradicionalnu domaćinsku istinu Banata i
Banaćana, i ne samo njihove muke, s takvom sočnošću jezika, čije su finese u tim
oblicima davno zagubljene, da može stati uz merni riv Zorana Petrovića. To njegovo
Karlovo premetnuto u Dragutinovo, a sa Beodrom ujedno ide uz bok Sakula.
Kosidba i strn,
bulka i palamida u nosu, žežena sudbina i dud. Krstini, Brandići, Midini, Kičovljevi,
Sasini, Belići, Popovi i Marinkova kuća sa tri prozora i velikom prednjom
sobom sa sokaka, pa stražnje sobište uz veliki konk, otvoren za letnju ladovinu,
sve je to zbijeno kako bi s pridikom majstor Budišin iliti stric Marinko kazali:
„...vrednom i pametnom čoveku pomozi kad treba da krene, a pre tog ga uputi u život,
a posle će on sam sebi krčiti put i stvarati život“. Znalo se kome Paja šnajder
šije bričis čakšire, čiji su brkovi zašiljeni malo nagore, kome pristaje šešir od
zečije dlake i čija noga nosi „čizme sa mekanim sarama“. Alvarski mirisi, trgovački
špiceraji i špekulacije, ženski šlingeraji, hipotekarne tambulacije, felerične i
raskvocane prilike, olbe vinskog rumenila, liferanti, špiclovi, kicoši, biroši i
fraklići, a sve te finese su danas i jezikom drugačije skrojene.
Bapa, romaneskno
lice Radovana Vlahovića, i zimskim danom čini snežnu belinu toplom da se i u ovoj
vrelini svekolikih poreznika, menadžera, manekena, sićanih špijuna i političkih
zjakala u stvarnosti bolje i otmenije razaznaješ.
Nije lako sutra
bitisati ako ne znaš ko si u korenu juče bio?
Milutin Ž. Pavlov
