Roman 1934. drugi je nastavak epopeje o
banatskoj porodici Popov, tačnije o paoru Branku Popovu Bapi iz sela
Dragutinova kod Kikinde, njegovim ukućanima, komšijama, suseljanima i uopšte o
Banatu kroz dvadeseti vek. Vlahovićevo književno delo predstavlja, između
ostalog, istoriju jedne porodice, jednog podneblja, jedne kulture, konačno
istoriju jednog načina života i jedne životne filozofije. Autor je ovim
književnim poduhvatom sačuvao od zaborava jedan svet koji je takoreći na umoru,
kojem preti potpuni nestanak. Sačuvan je u ovoj prozi specifičan jezik,
običaji, kultura, ali i mnoge istorijske činjenice koje su piscu poslužile za
izgradnju karakteristične, književne fikcije. Njegov Bapa, prosti banatski
seljak, svedok je mnogih istorijskih previranja tog doba. On je čovek koji voli
da se drži po strani od istorije, ideologije i politike, ali one često dolaze i
traže svoj danak čak i od njega koji se trudi da im ne duguje ništa. Vlahović
je mudro izabrao roman za svoj obračun za stvarnošću: romaneskna forma najbolje
prima u sebe svu tu istorijsku, jezičku i kulturološku građu te je inkorporira
na sebi svojstven, književni način.
Izdvojio bih nekoliko
osetljivih tačaka koje daju poseban pečat ovom romanu, koje ga začinjuju i čine
naročito zanimljivim za čitanje.
1.
Specifičan banatski dijalekat kojim se
služe likovi daje im jednu prostodušnu, ali i nostalgičnu crtu, jer nas upućuje
na jedan svet koji polako umire, ako već i nije nestao. Jezik predstavlja čitav
jedan univerzum, čuva stvari i događaje od zaborava, razvija jedan osoben
pogled na život. Dijalekat u romanu 1934.
otvara pred nama jedan skriveni svet banatskih seljaka pun teškog rada i
odricanja, ali i svet bazičnog
hedonizma, prepun malih, svakodnevnih zadovoljstava.
2.
Ovaj roman je kulturološko svedočanstvo
o životu banatskih seljaka, o njihovim običajima, pesmama, igrama, načinu
zabave, hrani, piću, odeći, obući, itd. To je priča o svetu koji je tu negde
pored nas, ali mi ga ne vidimo jer smo odavno prestali da tražimo i
primećujemo. To je svet koji nam pruža svoju lepotu ako se dovoljno otvorimo za
njega.
3.
Zanimljive su epizode u kojima Bapa
sreće i druži se sa našim velikim piscima poput Miloša Crnjanskog i Ljubomira
Micića. Popov je u tim susretima sposoban da komunicira sa obrazovanim
intelektualcima i da im posluži kao nadahnuće svojom ličnošću i životom. On
inspiriše svojom pojavom Micića koji u njemu pronalazi model za svog
Barbarogenija. Očaran Bapom, Crnjanski mu u Kikindi pokloni primerak svog
romana Seobe. Autor istorijsku istinu
nadograđuje književnom: Crnjanski je zaista 1934. na kratko boravio u Kikindi.
Da li je tamo upoznao paora Bapu, manje je bitno za istoriju, ali jeste važan deo
piščeve fikcije.
4.
Takođe su zanimljive erotske epizode u
kojima su akteri Bapa i njegova komšinica, Mara Bašina. Pisac poetski opisuje
njihovu zabranjenu, erotsku ljubav. Ovi delovi služe kao mesta predaha u
romanu, oslobađaju narativ od viška istorije i stvarnosti, uvode čitaoca u svet
čula i mašte, obnavljaju čitaočevu pažnju te pojačavaju njegov apetit za
književnim tekstom.
Vlahović
svojim projektom epsko-istorijskog narativa postavlja neka važna pitanja. Pre
svega, autor pita koji je smisao istorijskog romana u sadašnjem trenutku. Ovaj
žanr danas ima smisla ako nam pre svega govori ponešto o našoj savremenosti i o
nama samima. U tom smislu, narativ o paoru Branku Pavlovu je interesantan jer
nam predstavlja narodskog čoveka, čoveka povezanog sa zemljom i sa svojom
prirodom. Bapa je oličenje, kao što i čuveni književnik Ljubomir Micić u romanu
primećuje, Barbarogenija, neobrazovanog, ali inteligentnog, snalažljivog i
intuitivnog čoveka koji snagu crpi iz svoje nesputane, civilizacijom
neiskvarene prirode. Vlahović se tako dotiče opšteg mesta savremene literature
– otuđenosti modernog čoveka. Bapa odbija neke civilizacijske tekovine kako bi
živeo jednostavnim, mirnim životom seljaka – to je njegov svesni izbor. Ipak,
Popov živi takvim životom na početku dvadesetog veka, kada je takvim životom
bilo mnogo lakše živeti nego danas. Zato je banatski paor metafora jednog
vremena koje je nepovratno iza nas. On je romantično i nostalgično podsećanje
na jedan nestali svet.
U Vlahovićevom narativu je takođe
interesantan odnos uslovno rečeno, visoke,
prosvećene, i niske, narodske
kulture: niska kultura, na granici varvarizma, značajno utiče na visoku
kulturu, nesebično joj darujući nove motive i nove forme, osvežava je i daje
joj novu energiju. Tako Bapa inspiriše Ljubomira Micića na dalju razradu ideje
o Barbarogeniju. Vlahović potvrđuje ideju o romanu kao pozitivno shvaćenom
varvarskom žanru: za ovog autora to je neprestana dijalektika visokih i niskih sadržaja, visokih
i niskih formi, to je neprestana
potraga za nekim novim svetom koji će počivati na ruševinama starog i poznatog,
ali će od prošlosti preuzimati samo ono najvitalnije što može preživeti
iskušenja budućnosti. Romaneskni žanr za Vlahovića jeste pokušaj da se
prošlost, sadašnjost, ali i budućnost sagledaju na nov i drugačiji način.
Šta možemo očekivati od budućih
nastavaka Vlahovićeve banatske epopeje? Svakako, uživaćemo u verodostojnom
prikazu Banata u dvadesetom veku, kao i u daljem praćenju sudbine porodice
Popov. Takođe, verujemo da će autor nastaviti sa zanimljivim spajanjem faktivne
i fiktivne građe, odnosno da će svojom književnom imaginacijom na pravi način
obraditi istorijske činjenice. Svakako bi Vlahović mogao proširiti i produbiti
potragu za novim formama pripovedanja. Mogao bi obogatiti i produbiti svoj
narativ lirskim i esejističkim pasažima, čime bi izbegao uvek opasnu banalnost
pripovedanja. Takođe, mogao bi raditi na sažimanju i zgušnjavanju svog izraza.
Kako pripovedanje bude dalje teklo, Vlahović će sigurno nalaziti prava rešenja
za svoj izuzetni književni poduhvat. Njegova banatska epopeja pokazuje
pretenzije da bude verodostojan odraz jednog vremena i jednog prostora. Nadamo
se da će autor na pravi način ostvariti svoju ambicioznu i hvale vrednu nameru.
