Danica je znala sve ono što je malo ko znao, i to je da je
mati njegova deci, da bolje spavaju, kuvala uveče čaja od makovih čaura, i onda
je i ona mogla da, pored toliko dečurlije, zaspi uveče sa svojim mužem.
– To i tvoja žena radi. Zato ste svi tako i tupi i glupavi,
i ništa n’ umete drugo nego samo na salaš da sedite i sas marvom da spavate po štalozima
i oborima.
Branku je od tih reči udarila krv u glavu. Bilo ga je sramota,
ali je u njemu ostalo još malo one mladalačke idealizirane lјubavi i zanesenosti
Danicom Krstinom, i namesto da se pobuni i da joj nešto kaže, on je samo ćutao
i punio se nekom strašnom energijom koja je bila nalik na moćnu smešu lјubavi i
besa iz koje nikad i ništa ne izađe na dobro. Nije umeo dobro da laže, ni kad je
dete bio, i onda kad je sa braćom nešto želeo da prećuti, nije mogao, već je kasnije
tokom vremena izgovarao istinu. Ponekad mu se dešavalo i da oćuti i da se u laži
dobro vlada, pogotovo ako je protivan onom koji ga uteruje u laž. A on nije bio
Danici protivan, štaviše, voleo je, i tako dok je sa visine i sa besom govorila
o njemu, voleo je. Jedino tog momenta nije voleo svoju slabost što ju je voleo i
što je njoj ponekad upućivao svoje skrivene misli i noćna snevanja, koja su se uvek
sa novim danom i sa poslovima, zaboravlјala.
