Владимир Булатовић-Бучи
Измишљено, али истинито
-Збирка прича -
Eдиција ПРВА КЊИГАИлустровала: Маја Јосимовић
Младалачки понесене, ове приче су одевене у леп и уредан српски језик, без много непотребног придевског накита, који често уме да одвуче пажњу читаоца на споредне колосеке. Срећом, то је млади аутор вешто избегао.
Можда би неко, професорски осорно, могао замерити писцу да су сижеи прича исувише „измишљени“. Треба такве одмах демантовати одговором Фјодора Михајловича: „Зато ја и пишем романе, да бих измишљао!“
Напокон, морамо се позабавити и занимљивом филозофском контрадикторношћу наслова овог рукописа. Измишљене приче нас воде у нове стварности, убедљиво и сигурно, и ми се осећамо поносним што те нове стварности можемо да препознамо и усвојимо. Чини нам се да смо то могли и сами, без помоћи аутора, јер нам је све то било на врх језика. (Десанка је веровала да све песме већ постоје око нас, и само треба
пружити „руку духа“ и убрати их из ваздуха!)
Оно што на крају треба констатовати јесте истина да аутор учествује у свакој причи, као дух покретач и дух заштитник ведрине. Текст је духовит у оној мери коју дозвољава догађај или стање о коме се говори. Булатовић се не плаши да неке своје интимне дилеме и неспоразуме понуди на тањиру, читоцима, не очекујући помоћ, већ активно учешће да се са ликовима из приче ти феномени и те тајне разреше.
Било би нескромно упоређивати младог аутора са неким познатим писцима, али читаоци ће умети и то да препознају. На нама је да за сада пожелимо младом аутору срећан пут преко трновитих стаза и богаза које воде ка литерарној слави.
Можда би неко, професорски осорно, могао замерити писцу да су сижеи прича исувише „измишљени“. Треба такве одмах демантовати одговором Фјодора Михајловича: „Зато ја и пишем романе, да бих измишљао!“
Напокон, морамо се позабавити и занимљивом филозофском контрадикторношћу наслова овог рукописа. Измишљене приче нас воде у нове стварности, убедљиво и сигурно, и ми се осећамо поносним што те нове стварности можемо да препознамо и усвојимо. Чини нам се да смо то могли и сами, без помоћи аутора, јер нам је све то било на врх језика. (Десанка је веровала да све песме већ постоје око нас, и само треба
пружити „руку духа“ и убрати их из ваздуха!)
Оно што на крају треба констатовати јесте истина да аутор учествује у свакој причи, као дух покретач и дух заштитник ведрине. Текст је духовит у оној мери коју дозвољава догађај или стање о коме се говори. Булатовић се не плаши да неке своје интимне дилеме и неспоразуме понуди на тањиру, читоцима, не очекујући помоћ, већ активно учешће да се са ликовима из приче ти феномени и те тајне разреше.
Било би нескромно упоређивати младог аутора са неким познатим писцима, али читаоци ће умети и то да препознају. На нама је да за сада пожелимо младом аутору срећан пут преко трновитих стаза и богаза које воде ка литерарној слави.
Јула 2010.
Љубивоје Ршумовић
Љубивоје Ршумовић
