Ivana
Papeš Bogosavljev je pesnikinja trenutka i nadahnuća. Tako bih počeo ovu moju
impresiju o knjizi pesama pod nazivom „Nebo je svuda iste boje” koju za Vas,
poštovani prijatelji, danas iščitavam sa željom da Vam približim, pomalo
prozaično, ono o čemu naša pesnikinja peva.
Ivani
Papeš Bogosavljev je ovo treća knjiga, a druga knjiga pesama, gde ona ostaje na
fonu svog ranijeg pevanja, ali i unosi mnoštvo novih pesničkih slika koje se u
ovoj knjizi odlikuju koliko pevanjem, toliko i promišljanjem života i sveta oko
sebe. Njena lirska junakinja svesna svoje mnogolikosti i složenosti svog
karaktera, u svetu koji je prolazan i nepredvidiv a ipak tako očaravajuće
zavodljiv i lep, lista pred nama svoj poetski intimni dnevnik sačinjen od
mnoštva stilskih figura i glasno, kao da recituje, razmišlja, a usput, kako za
sebe tako i za nas, promišlja talase proživljenog, sanjanog, ostvarenog,
neostvarenog, voljenog, nevoljenog, lepog, ružnog, nižući pesmu za pesmom, kako
bi izvela na čistinu mnoštvo nedoumica koje su njene lične, ali i nedoumica
čoveka trećeg milenija koji se u životu našao kao na vetrometini između oluja
svetova i ponuda mogućnosti kako da ga proživi.
Ivanina
junakinja je hrabra i ranjiva, mudra i hipersenzibilna, raspevana i tužna,
nadrealna i umrežena, jednom rečju: ona je celi jedan poetski univerzum koji
sublimira proživljeno, prekognicira buduće i niveliše sadašnje, pevajući čas
rimom, čas slobodnim stihom, u cilju da oslobađajući melodiju, pesmu duh uznese
do nadnaravnih visina.
„Ja
samo uz vetar umem hodati”, kaže na jednom mestu junakinja Ivaninih pesama.
Knjiga
se sastoji od četiri, tematski dobro raspoređena i grupisana ciklusa pesama,
kojima Ivana Papeš Bogosavljev ispisuje svoju sadašnju književnu junakinju, a
pesme su najčešće raspoređene po strofama kako bi se odvajale poetske misli i
celine, a ujedno i da se se napravi mala dramska pauza kod čitanja i govorenja
stihova.
Prvi
ciklus nosi naziv „Bajka”, a u pesmi „Sama” pesnikinja nam kaže:
„Bajka
sam koju ni sama ne razumem,
kako
bi me ti mogao razumeti?”
a
onda u pesmi „Drugačija” dodaje:
„Zato
ne dam da me slome,
umem
sama na promaji stajati.”
Mnogo
toga u našim životima ne možemo razumeti, kao ni u svetu oko nas, govori nam
junakinja Ivaninih pesama, ali isto tako izražava i hrabrost i srčanost da
prihvati nepoznato, da se suoči i sa najvećim strahovima koje to nepoznato sa
sobom nosi i da, prihvatajući život sa osmehom, smelo korača dalje.
U
ciklusu pesama pod nazivom „Nevesta”, autorka nam otvara svoj svet čula i
svoju korespodenciju sa animusom. A na jednom mestu u pesmi „Pisaću” ona kaže:
„Pisaću
ti o svetovima koje sam pohodila,
o
leptirima koji žive jednim dahom
i
umirući se vole.”
Ljubav,
smrt, čežnja, neverstvo, igra, a uza sve strast, dominantni su u ovom ciklusu
gde pesnikinja u pesmi „Nevesta” kaže:
„Probudi
usnule anđele u meni”,
a
onda u pesmi „Rastanak” ona kaže:
„Ne
želim više biti ovde
na
izlizanim padinama tvog srca,
sa
kojih bih u ponor
mogla
za čas.”
Pesnički
subjekt Ivane Papeš ne pristaje na površnu zavodljivost ljubavi, ne pristaje na
flert i koketeriju, ona od animusa traži ljubav koja nosi u sebi onu vatru
večnosti kojom su ovenčani koji se vole vanvremeno.
Treći
ciklus pesama nosi naziv „Vama koji ste uvek tu” i govori nam pesničkim jezikom
o onima koji su autorki najmiliji i kojima se ona bezrezevno daje i od kojih
prima ljubav, energiju i poštovanje. U ovom ciklusu su pesme o: baki, mami,
tati, sestri, sinu, mužu, Desanki Maksimović, koja je Ivani omiljena
pesnikinja, ali i pesma o čokoladi.
Poslednji
ciklus nosi naziv „Prolaznost”, a u istoimenoj pesmi Ivanina junakinja nam kaže:
„A
život prolazi,
odmotava
se kao klupko vune,
protiče
i otiče
kao
duboka uzburkana reka...”.
Nakon
ovih stihova i ne treba ništa govoriti, već samo jednostavno reći: Bravo,
Ivana!
