– O’ma’ posle rata sve je to bilo drukčije nego danas, što ja kažem. Vreme je bilo posleratno, a i berberi su drukčije radili.
Znalo se kad te brije, i kad te šiša berber. Svaki čovek je imao svoj
dan. Komencija se berberu davala godišnje dvaput. Dva metara žita, dva kukuruza,
pola slanine i balon vina.
Šta da kažem, tako je bilo što mu drago, a sad je mlogo drukčije. Berberi
briju i šiš’u muškarce za novce. A onda, kad me pošalju da se ošišam, ja samo kažem čiji sam i majstor Sreda me ošiša. Kad završi i našprica
me sas vodicom, i kad mi opaje vrat sa onom mekanom četkom, lupi me po ramenu i kaže:
– Živ bio, diko! – a ja njemu kažem:
– Baba će platiti – a on meni:
– Znam, vi idete na godinu – i udari u njegov teftar recku.
Kad onako frišak iziđem na sokak, a meni sve drukčije. Drukčije kuće,
dudovi, drukčije nebo. Sve se pipam po temenu i potiljku, a ono kosa kratka pa mi
ko čekinja dođe. Idem kući od berbera, i usput se svima javljam, kao da svi znaju da idem od majstor Srede. Naša kuća je na ćošak i to
blizu berbernice, a berbernica je bila mesto o’ma’ pored dućana. A dućan je bio
velik, prostran, i bilo je robe: i šećera, i soli, i kvasca, i vitriora, i keksa, i cilindara, i sveća, i farbe svakojake, i lanaca za marvu, i šibica, i cigare. Svega je bilo, a bilo je i nas, šta da kažem.
No, da se vratim na berbernicu. Kazaću vam kako mi
je bilo kad sam prvi put uš’o s babom i s dedom na šišanje, tu
prid svetog Nikolu, a onda ću vam kazati šta mi se onomad desilo kad sam otiš’o, ne kod berbera, već kod berberke.
Ja sam naučio da
se ne mešam mlogo sa svetom. Taki sam bio od malena. Ni naša kuća se nije mlogo
mešala, mi smo uvek gledali naša posla.
Radnje je, furtom, bilo mlogo, i nije se imalo kade. Svašta smo u kući držali. I marvu, i ovce, i svinje, i živinu, i zadosta se zemlje radilo. Pa vinograd i voćnjak smo radili, a držali
smo i crkvenu zemlju napole.
Mi, muški, zimi smo, kad se malko priradi,
vezivali metle za prodaju, a žene su tkale ćilime.
Moj deda je bio od svakog stvora. Taj je svašta umeo da radi, a i nas
je sve ukućane učio i riktao da se vedžbamo, i da
učimo. Sve što ti treba u kuću dobro je da znaš da uradiš sam: i odžak da opaješ, i pajalicu da napraviš, i peć
da sazidaš, i da je olepiš, i da
podzidaš kuću, i sve druge paorske poslove da znaš. Moraš umeti
da opleteš štranjke, da ne kupuješ u dućan. Moraš znati da odelješ
rudu za kola. Da zagrađivaš s daskama svinjce. Moraš umeti oko pluga, oko držača,
ralje. Moraš umeti da otkuješ kosu, da potkuješ konje kad nisu besni, i kad im nije prvi put. Moraš umeti da lečiš marvu, da teliš, da jagnjiš,
da ždrebiš. Moraš znati ko se ljubi u obraz, a ko u ruku. I sve to trebaš umeti
ako ’,oćeš da budeš starešina i da ti sve u kući bude kako treba.
Moraš umeti da šiješ, a takođe i da znaš kol’ko i šusteraja, ako treba. Blokeje moraš naučiti da udaraš na cipele, da se vrjovi ne
bi prašili. Moraš znati da pleteš uže, da oštriš šalove i trpane. Moraš umeti da
anšlaguješ burade, da ti vino i rakija ne mirišu na dedine poderane
gaće. Dakle, nešto se mora znati i od tog pinterskog zanata. Nije to Božje slovo.
Šta da kažem, moj deda me je svašta učio da radim od kućnih stvari, samo smo kod berbera i u crkvu išli onako svečano i važno, i njega smo plaćali godišnje. Ne znam šta je to mom dedi bilo tako važno,
ali znam da je bilo, i da drukčije nije smelo..
Rad drži svet, šta da kažem.
Deda i prandeda su nas stalno učili da imamo naše, i da ne zavisimo mlogo od drugog.
Sas drugima smo sprezali samo kol’ko moramo, i kol’ko
nas nužda tera.
