Crna, lenja, otužna kao smrt bila je reka. Naga, puštene kose i jedra poput breskve ušla si milujući pogledom modro zelenu drezgu, sestro.Do kasno u noć spirala si sa tela opojni miris Ezre Paunda.Mlad mesec se smešio belim konjima u peni što jure kroz trsku kraj obale.Čista si,sestro, kažem,a okolo noć je.
Dugo si verovala u patnju srca, sestro, a onda si videla raspeća uma, doživela apokalipsu čula, kad te je ono Rembo vodio između svetinja, spomenika i obojenih slova. A ti u lakoj haljinici trčkaraš kroz tropare, oslobođena, vesela i čista u zagrljaj voljenom ideš. Srećna si vidim sestro, to me raduje.
