Kad
čovek preživi i odživi jednu dobru komadešku života, pomalo je neobično
da se vraća na čitanje i preispitivanje tragičnih i ukletih pesnika
koje je čitao u mladosti i koji su mu, kad je on identifikujući se sa
njima, donosili samo ogromnu duhovnu patnju. Teško je vraćati se i
dosipati so na ranu ponovo. A kad se to čini, ili je u pitanju duhovni
mazohizam, ili neko mentalno samosablažnjavanje, ili pak preispitivanje
stavova kojih smo se držali godinama, a sada se spremamo da ih se
odreknemo. Niko kao pesnici samoubice i ukletnici ne umeju tako da
fasciniraju mladog pisca. Oni svojim biografijama prosto hipnotišu
i uvlače mladog čoveka u identifikaciju sa istim, paklenim i
apokaliptičnim pevanjem. Oni koji su jednom prošli kroz pakao
promišljanja i saživljavanja sa bezbožnim ukletnicima, teško da ikada
više osete želju da se vraćaju na to, ako imaju imalo mudrosti da ih je
život nečem naučio, teško da su spremni i da se upuštaju u tu avanturu
onim žarom i onom emocijom kako je to bilo u mladosti. Ako veličinu neke
poezije merimo po količini patnje koju je ona svojim otrovom u nama
proizvela, onda su to svakako pesnici koje zovemo plejadom ukletih.
Poezija je veoma često kod istih svojom naopakošću i amoralizmom u
koloritu i slatkoći metafora koje proizvode patnju činila da se isti
mračni i dekadentni virus proširi i da se lepi za nezrelu pesničku
mladost koja u svome slavoljublju i naivnom častohleplju, u želji da se
kroz tragalaštvo uhvati onaj stručak identifikacije i samopotvrđivanja. Tragični pesnici, kad sam spomenuo jednom prijatelju, ne, hvala lepo, rekao mi je, ne konzumiram tu poeziju više.
Saslušao sam ga pažljivo. I odmah sam potražio u sebi onu preko
potrebnu notu koja je značila samodržanje i opstajanje uprkos svemu i
spremnost na kompromis. Pa čitav život i nije ništa drugo do pravljenje
kompromisa sa sobom i svetom. A tragični pesnici su u svom uraganskom
naletu i usijanju strasti i jezika u sudaru sa svetom prsli u parčad i
paramparčad i rasčinili se po svemiru literature, po čitavom umetničkom
univerzumu, ostavljajući za sobom tragove kao kometa opojnih elegija
svojih pevanja i sudbina. Teško da me nešto i neko više može tako
fascinirati u ovim godinama, kao sudbine Remboa, Kitsa, Trakla,
Vajningera, Miljkovića, Majakovskog, što su učinile moju usplamtelu dušu
kao gorući grm koji izgara iz sebe samog sve snažnije i jače.
Odživljeno mi više ne daje prava na zanos, a katarza kroz koju sam
prošao samorazarajući se i iznova gradeći se, poučen metaforama
tragičnih pesnika i samoubica, za sobom je urušila emotivne podzemne
prolaze u kojim je kuljala miksovana lava sastavljena od žudnje za
seksom i žudnje za smrću u predivnom svlaku sastavljenom od stilskih
figura i vezuvske erupcije jezika. I kad se u mislima vratim
prijateljima i sabraći pesnicima koji su slaveći život samovoljno otišli
u smrt, vidim da sam ja dezertirao iz njihove literarne i
egzistencijalne stvarnosti, vidim da sam najlepše metafore koje su oni
životom potvrdili shvatio kao literaturu, a ja se spustio iz oblaka na
zemlju, očišćen i preporođen i svestan da sam izašao iz njihovog
zagrljaja, ali sam ih nosio u sebi, duša mi je bila prepuna citata iz
njihovih knjiga. I poze u komunkaciji su ličile na njihove po mene
pogubne metafore iz čijeg je kontesta izbijala glad za samouništenjem.
Taj spoj tragičnog i uzvišenog junaka, ta smešna i romantična predstava i
mladićka potreba za nesvesno poprimljenim identitetom, uvezana u čvor o
doslednosti nestvarnoj pobuni protivu sveta koji nas ne prihvata, i
nespremnosti da se izda neuhvatljiva iluzija koja i nije predstavljala
ništa drugo do mladalačku potrebu da nas svet prihvati i da nas ljudi
uvaže i vole. Ulaženje u orbitu sa tragičnim pesnicima je proizvod
mladalačkog avanturizma kojem i nije važno kako će se završiti. I
tragično i patničko ima lepotu dok traje. A takođe ima i neko utrnuće,
pa ne osećamo pravi bol, već samo neku pomalo romantičnu predstavu o
bolu, gde saživljeni sa slikom i identifikovani sa uobraziljom
pristajemo na samoponištenje kroz pevanje, na nepristajanje na život
kroz isčezavanje, na fikciju koja nas nadrasta i koja nas proždire u
želji da se idealizacija sa pevanom kosmogonijom učini mogućom. Život me
je naučio da ništa više ne uzimam olako, pogotovu ne večnost koju su
prizivali pevanjem ukletnici. Shvatio sam da je literatura jedna od
umetničkih fikcija koja je izvedena iz vaskolikog života. Malo ko je
istinski živeo i pokušavao da živi, (a oni to jesu) svoju filozofiju
pevanja, bar u pokušajima. Shvatio sam ogromnu razliku između stilskih
figura i običnog, da ne kažem, presnog života. Između njih je znak
jednakosti u kontekstu i čitaocu, koji ako je nespreman i nedoučen upada
u zamku duhovonog stradalništva. Shvatio sam da poezija počinje u
emociji, a završava se u beskonačnom, u Bogu, koji je izvan njene
ontološke suštine i nadnet nad beskrajem raduje se svakom pevanju koje
slavi život i njegovu potrebu da se uzdigne više od sebe sama, oboži i
uspinje svakoga dana sve više i više na lestvici estetskih i etičkih
vrednosti. Ukletnici su se pobunili protivu Boga, a onda prepušteni
svojim običnim malenim ljudskim moćima, zapleteni u vlastite metafore i
nisu imali druge do da sudbine prepuste mamonu i kroz strahote predvorja
pakla potraže večnost kroz obično ljudsko namesto da se okrenu
božanskim vrednostima.
