Pa dobro gde smo se to pogubili u vremenu i prostoru, kad se nakon toliko godina ne prepoznajemo svi mi koji smo bili maturanti 77. Kakve smo to granice pomerili pa se naši odrazi u ogledalima vremena ne vide. Koliko toga smo ostvarili živući i pristajući na sve kompromise kojih smo se u mladosti gnušali.Možda smo bili samo bezlična masa koju su zavele vladajuće ideologije prošlosti i tako omamljene nas sada manipulišći nama vode kroz život.Pristali smo na nemoć i povlačenje, razočarani činjenicom da smo izneverili ideale naše mladosti koji kako sad vidimo i nisu bili naši.Preušeni u starce i starice kočoperimo se još ponekad kad deci idealizirano i setno pričamo kako smo bili maturanti u jednoj od najperspetivnih država u svetu. Kako smo nosili duge kose,farmerke zvoncare i kako smo putovali stopom na more i slušali domaći roken rol verujući da ćemo i mi jednoga dana zajedno sa njim osvojiti svet.A onda smo otkrili da su pesme domaće koje smo voleli bile kompilacije stranih bendova koje nismo bili u prilici da čujemo.Da se naše osvajanje sveta završilo u nekom prosečnom braku u nekoj prosečnoj firmi sa nekom prosečnom platom, a onda smo rodili prosečnu decu i kao i svi prosečni čuvali smo naša radna mesta, pili pivo udešavali naše kućice slobodice i nastavili onako sa setom i gorčinom da slušamo iste kompilacije patetično sluđeni i nehotice uvučeni u bezprizornu do našeg ukinuća obmanu. Hteo bih da to nije tako, da kriknem i uzvisim moju generaciju nad provalijom jadom i bedom u koju je upala. Hteo bih da je opravdam i osokolim pred vremenima koja dolaze. Da joj ulijem nadu da još nije sve gotovo, da igra još traje da se još možemo iskupiti mi koji smo maturili 77 godine.
Istinu o našem položaju u svetu i među ljudima je najteže prihvatiti,jer ona boli.Lakše nam je da zažmurimo pred njom i kao ružan san pustimo je da prođe kraj nas. Da bi se opravdali pred sobom i svetom skloni smo da verujemo da postoji više istina.Da kažemo istina zavisi od našeg ugla posmatranja.I magarac za sebe ne misli ni da je tvrdoglav a ni glup.O tome koliko smo se ostvarili, retko pričamo,često nam je lepše da govorimo o onome što smo mogli, a ne o onome što smo stvarno učinili. Život se pred nama u mladosti prostirao kao široko i plodno polje u kome smo mi trebali da sejemo, naše najvrednije ideje i učinili smo to kao generacija.Svako je kroz život realizovao sebe.A nakon pređene dve trećine puta vidimo da se baš i nismo ostvarili u onoj meri kako smo želeli i ta nas istina zaboli.
Pa dobro gde smo se to pogubili u vremenu i prostoru, kad se nakon toliko godina ne prepoznajemo svi mi koji smo bili maturanti 77. Kakve smo to granice pomerili pa se naši odrazi u ogledalima vremena ne vide. Koliko toga smo ostvarili živući i pristajući na sve kompromise kojih smo se u mladosti gnušali.Možda smo bili samo bezlična masa koju su zavele vladajuće ideologije prošlosti i tako omamljene nas sada manipulišći nama vode kroz život.Pristali smo na nemoć i povlačenje, razočarani činjenicom da smo izneverili ideale naše mladosti koji kako sad vidimo i nisu bili naši.Preušeni u starce i starice kočoperimo se još ponekad kad deci idealizirano i setno pričamo kako smo bili maturanti u jednoj od najperspetivnih država u svetu. Kako smo nosili duge kose,farmerke zvoncare i kako smo putovali stopom na more i slušali domaći roken rol verujući da ćemo i mi jednoga dana zajedno sa njim osvojiti svet.A onda smo otkrili da su pesme domaće koje smo voleli bile kompilacije stranih bendova koje nismo bili u prilici da čujemo.Da se naše osvajanje sveta završilo u nekom prosečnom braku u nekoj prosečnoj firmi sa nekom prosečnom platom, a onda smo rodili prosečnu decu i kao i svi prosečni čuvali smo naša radna mesta, pili pivo udešavali naše kućice slobodice i nastavili onako sa setom i gorčinom da slušamo iste kompilacije patetično sluđeni i nehotice uvučeni u bezprizornu do našeg ukinuća obmanu. Hteo bih da to nije tako, da kriknem i uzvisim moju generaciju nad provalijom jadom i bedom u koju je upala. Hteo bih da je opravdam i osokolim pred vremenima koja dolaze. Da joj ulijem nadu da još nije sve gotovo, da igra još traje da se još možemo iskupiti mi koji smo maturili 77 godine.
O maturantima iz 77 i 2O12
Ja ne mislim da smo prespavali proteklu komadešku života.Trošili smo se međusobno i život i mi i nikako nema mesta za rezignaciju i lamentiranje nad njim. Učinili smo što smo mogli, a mogli smo i više. A dali smo se i u kojoj meri ostvarili to je pitanje koje će naći svoj odgovor u vremenu budućem. Koliko smo odgovorni za stanje u kome smo se našli i šta je to što smo proizveli zabludama u koje su nas uvukli za protekle tri i više decenija. Dali smo umeli da se uspravimo i izađemo sa jasnim odlučnim stavom. Dali smo se dovoljno uklapali u obrasce istandarde koji su nama se nudili. Šta je to što smo mi očekivali od nas samih a šta je to što su drugi očekivali od nas.Dali smo u dovoljnoj meri razumeli fantoma slobode koji čučao u svakom od nas. Dali istog fantoma umemo da prepoznamo u generaciji maturanata iz 2o12 ili se pravimo kao da on nikada nije postojao u nama.Sva mi se ta pitanja nameću dok pratim pripreme moje unuke Jovane za maturu. Dok gledam njenu borbu da se kroz svoj stalnig na maturskoj večeri izrazi i da pokaže svoju pravu ličnost i svoje stavove kako estetske, tako emotivne a isto i filozofske. Gledam je kao pokušava da bude autentična i samosvjona i koliko joj je stalo da ne dozvoli da ničija druga do njena ne bude poslenja.Ona kroz izbor garderobe želi da pokaže kako je spremna da uzme svoj život u svoje ruke. I nema veće razlike u suštinskoj potrebi da se samostalno donose odluke između ove dve generacije maturanata koje deli tri i po decenije, osim u ekonomskom smislu.Mi smo bili instruisani i uljuljkani da živimo u dobro organizovanom socijalističkom raju, dok je sadašnja generacija suočena sa svakodnevnom socijalnom i ekonomskom nesigurnošću sa partiokratskim despotizmom i egzistencijanim i emotivnim strahom.Vremena su se promenula ali su zahtevi za otelotvorenjem i iskazivanjem sopstvene ličnosti i slobode ostali isti.
O maturantima 77 ( beleška treća)
To što smo do sada proživeli zasigurno je postala naša lična istorija a takođe je postalo deo naše lične legenda i mita koji smo samo za sebe i kroz porodice iz nužde i samodbrane izprojektovali.Sećanje mi govori da vreme u kome smo se spremali za maturu je bilo vrhunac samoupravljanja kad je radnička klasa duboko verovala do može da dosegne zvezde i da našoj pameti produktivnost i uspesima nema kraja. Sve se uklapalo u jedan Brozov citat koji je govorio da narod koji ima takvu omaldinu ne treba se brine za svoju budućnost. Moja generacija je bila ta omladina a budučnost je sadašnja stvarnost u kojoj živimo.
O ljubavima maturanata iz 77 (beleška četvrta)
Na temu ljubavi i ljubavnih parova iz moje generacije mogao bi se napisati jedan beskrajni roman u nastavcima, da ja se ne sećam da je i jedna od njih zaživela i potrajala do našnjih dana.Maturantske ljubavi su satkane od nežnosti snova i želje da se po prvu put ozbiljno pripada svom puninom srca biću suprotnog pola. Te ljubavi su uvek čiste iskrene i prepune idealizacije.One maturante uvode u svet ozbiljnosti odrastanja i početke intenzivnijeg istraživanja savršenstava tela kao i spoznaje čulnosti u svim njenim oblicima. Naše vreme je obilovalo vezama između mladića i devojaka, a sama atmosvera je po igrankama i koncertima podsticala zaljubljivanje romantiku i jedan blagi mladalački promiskuitet.Svako je želeo nešto posebno i svi su imali potrebu za osobenošću. Ljubav između devojaka i mladića je afirmisana u javnom životu i podsticana naročito kroz muziku koja je imala ogroman uticaj na moju generaciju.Nekoliko decenija docnije sam saznao da je ista fabrikovana u određenim centrima moći kako bi se otupila kreativna revolucionarna oštrica moje generacije, a ista se prevela u red poslušnih i prosečnih građana.Uprkos svemu ljubavi među maturantima su cvetale a nežnosti i poljupci su se razmenjivale bez stida svuda i na svakom mestu kad se za to dala prilika.
Istinu o našem položaju u svetu i među ljudima je najteže prihvatiti,jer ona boli.Lakše nam je da zažmurimo pred njom i kao ružan san pustimo je da prođe kraj nas. Da bi se opravdali pred sobom i svetom skloni smo da verujemo da postoji više istina.Da kažemo istina zavisi od našeg ugla posmatranja.I magarac za sebe ne misli ni da je tvrdoglav a ni glup.O tome koliko smo se ostvarili, retko pričamo,često nam je lepše da govorimo o onome što smo mogli, a ne o onome što smo stvarno učinili. Život se pred nama u mladosti prostirao kao široko i plodno polje u kome smo mi trebali da sejemo, naše najvrednije ideje i učinili smo to kao generacija.Svako je kroz život realizovao sebe.A nakon pređene dve trećine puta vidimo da se baš i nismo ostvarili u onoj meri kako smo želeli i ta nas istina zaboli.
Pa dobro gde smo se to pogubili u vremenu i prostoru, kad se nakon toliko godina ne prepoznajemo svi mi koji smo bili maturanti 77. Kakve smo to granice pomerili pa se naši odrazi u ogledalima vremena ne vide. Koliko toga smo ostvarili živući i pristajući na sve kompromise kojih smo se u mladosti gnušali.Možda smo bili samo bezlična masa koju su zavele vladajuće ideologije prošlosti i tako omamljene nas sada manipulišći nama vode kroz život.Pristali smo na nemoć i povlačenje, razočarani činjenicom da smo izneverili ideale naše mladosti koji kako sad vidimo i nisu bili naši.Preušeni u starce i starice kočoperimo se još ponekad kad deci idealizirano i setno pričamo kako smo bili maturanti u jednoj od najperspetivnih država u svetu. Kako smo nosili duge kose,farmerke zvoncare i kako smo putovali stopom na more i slušali domaći roken rol verujući da ćemo i mi jednoga dana zajedno sa njim osvojiti svet.A onda smo otkrili da su pesme domaće koje smo voleli bile kompilacije stranih bendova koje nismo bili u prilici da čujemo.Da se naše osvajanje sveta završilo u nekom prosečnom braku u nekoj prosečnoj firmi sa nekom prosečnom platom, a onda smo rodili prosečnu decu i kao i svi prosečni čuvali smo naša radna mesta, pili pivo udešavali naše kućice slobodice i nastavili onako sa setom i gorčinom da slušamo iste kompilacije patetično sluđeni i nehotice uvučeni u bezprizornu do našeg ukinuća obmanu. Hteo bih da to nije tako, da kriknem i uzvisim moju generaciju nad provalijom jadom i bedom u koju je upala. Hteo bih da je opravdam i osokolim pred vremenima koja dolaze. Da joj ulijem nadu da još nije sve gotovo, da igra još traje da se još možemo iskupiti mi koji smo maturili 77 godine.
O maturantima iz 77 i 2O12
Ja ne mislim da smo prespavali proteklu komadešku života.Trošili smo se međusobno i život i mi i nikako nema mesta za rezignaciju i lamentiranje nad njim. Učinili smo što smo mogli, a mogli smo i više. A dali smo se i u kojoj meri ostvarili to je pitanje koje će naći svoj odgovor u vremenu budućem. Koliko smo odgovorni za stanje u kome smo se našli i šta je to što smo proizveli zabludama u koje su nas uvukli za protekle tri i više decenija. Dali smo umeli da se uspravimo i izađemo sa jasnim odlučnim stavom. Dali smo se dovoljno uklapali u obrasce istandarde koji su nama se nudili. Šta je to što smo mi očekivali od nas samih a šta je to što su drugi očekivali od nas.Dali smo u dovoljnoj meri razumeli fantoma slobode koji čučao u svakom od nas. Dali istog fantoma umemo da prepoznamo u generaciji maturanata iz 2o12 ili se pravimo kao da on nikada nije postojao u nama.Sva mi se ta pitanja nameću dok pratim pripreme moje unuke Jovane za maturu. Dok gledam njenu borbu da se kroz svoj stalnig na maturskoj večeri izrazi i da pokaže svoju pravu ličnost i svoje stavove kako estetske, tako emotivne a isto i filozofske. Gledam je kao pokušava da bude autentična i samosvjona i koliko joj je stalo da ne dozvoli da ničija druga do njena ne bude poslenja.Ona kroz izbor garderobe želi da pokaže kako je spremna da uzme svoj život u svoje ruke. I nema veće razlike u suštinskoj potrebi da se samostalno donose odluke između ove dve generacije maturanata koje deli tri i po decenije, osim u ekonomskom smislu.Mi smo bili instruisani i uljuljkani da živimo u dobro organizovanom socijalističkom raju, dok je sadašnja generacija suočena sa svakodnevnom socijalnom i ekonomskom nesigurnošću sa partiokratskim despotizmom i egzistencijanim i emotivnim strahom.Vremena su se promenula ali su zahtevi za otelotvorenjem i iskazivanjem sopstvene ličnosti i slobode ostali isti.
O maturantima 77 ( beleška treća)
To što smo do sada proživeli zasigurno je postala naša lična istorija a takođe je postalo deo naše lične legenda i mita koji smo samo za sebe i kroz porodice iz nužde i samodbrane izprojektovali.Sećanje mi govori da vreme u kome smo se spremali za maturu je bilo vrhunac samoupravljanja kad je radnička klasa duboko verovala do može da dosegne zvezde i da našoj pameti produktivnost i uspesima nema kraja. Sve se uklapalo u jedan Brozov citat koji je govorio da narod koji ima takvu omaldinu ne treba se brine za svoju budućnost. Moja generacija je bila ta omladina a budučnost je sadašnja stvarnost u kojoj živimo.
O ljubavima maturanata iz 77 (beleška četvrta)
Na temu ljubavi i ljubavnih parova iz moje generacije mogao bi se napisati jedan beskrajni roman u nastavcima, da ja se ne sećam da je i jedna od njih zaživela i potrajala do našnjih dana.Maturantske ljubavi su satkane od nežnosti snova i želje da se po prvu put ozbiljno pripada svom puninom srca biću suprotnog pola. Te ljubavi su uvek čiste iskrene i prepune idealizacije.One maturante uvode u svet ozbiljnosti odrastanja i početke intenzivnijeg istraživanja savršenstava tela kao i spoznaje čulnosti u svim njenim oblicima. Naše vreme je obilovalo vezama između mladića i devojaka, a sama atmosvera je po igrankama i koncertima podsticala zaljubljivanje romantiku i jedan blagi mladalački promiskuitet.Svako je želeo nešto posebno i svi su imali potrebu za osobenošću. Ljubav između devojaka i mladića je afirmisana u javnom životu i podsticana naročito kroz muziku koja je imala ogroman uticaj na moju generaciju.Nekoliko decenija docnije sam saznao da je ista fabrikovana u određenim centrima moći kako bi se otupila kreativna revolucionarna oštrica moje generacije, a ista se prevela u red poslušnih i prosečnih građana.Uprkos svemu ljubavi među maturantima su cvetale a nežnosti i poljupci su se razmenjivale bez stida svuda i na svakom mestu kad se za to dala prilika.
