Intervju za Nezavisne novine

Pitanja Nazavisnih novina za Radovana Vlahovića

1. Dobitnik ste nagrade „Sunčani sat” za književno djelo i podsticaj literarnog stvaralaštva mladih. Šta za Vas znači ova nagrada i uopšteno kakav je Vaš odnos prema nagradama?

Kao i sve pisce, nagrada me je obradovala i oradostila. Verujem da smo, na sličan način, i mi iz BKC-a oradošćavali druge pisce i stvaraoce za decu dodeljijući nagradu i plaketu „Sima Cucić” brojnim autorima u poslednjih više od deset godina.

2. Preko društvenih mreža obavjestili ste javnost da ste za proteklih pet mjeseci, kao otpor i pobunu pandemiji, objavili čak pet knjiga. O kojim se knjigama radi?

Da, baš tako. Taj osećaj da si nemoćan i zarobljen na neki način čoveka goni da se protivu tog stanja buni i ja sam onda od mnoštva neobjavljenih tekstova koje imam prvo odabrao jednu grupu pesama i tako je nastala knjiga poezije Bdenje nad smislom.  Nakon toga sam odabrao dve grupe priča. Jednima sam dao naziv Pun mesec i harmonika i to su priče iz života koje liče na mini reportaže iz svakodnevice. A druga knjiga priča nosi naziv Sve je u glavi i poetički i narativno je složenija a i tematski je ujednačenija. Seledeća knjiga nosi naziv Dopisnice za Nikassa. U pitanju su kratki putopisi iz regiona i iz podunvskih zemalja. Na kraju, peta knjiga nosi naziv Paterica i predstavlja zbirku kratkih potipisnih zapisa sa mog boravka na Svetoj Gori i u manastiru Hilandaru.

3. U vašoj biografiji piše da ste od 1983. do 1986. na Fruškoj Gori u Krušedol selu živjeli svoju primjenjenu filozofiju življenja koju ste nazivli "eksperimentalnim egzistencijalizmom". Da li i danas živite ovu filozofiju s obzirom da ste osnivač zavidnog broja kulturnih manifestacija i da ste na neki način život podredili književnosti i kulturi?

U mladosti se umetnik, a pogotovu pisac, okušava kako kroz različite poetike, isto tako i kroz različite životne i egzistencijalne situacije. Sve je u mladosti lako i sve se čini izvodljim, i imate utisak čak i da je sve moguće, a onda se tokom života trošite kako sa idejama tako i sa telesnom snagom i vidite, kad dođete u neke godine kao ja, da su zanosi srca i ambicija nekada bili prejaki da bi mogli dugo da traju.

Ovog korona proleća sam potvrdio moju filozofiju življenja u prirodi, gde sadejstvuju književna i literarna egzistencija zajedno sa samoodrživim radom i razvojem u prirodi, za razliku od mojih kolega pisaca koji žive na sedmom spratu i brinu u vremenu zabrana kako da prehrane porodicu. Dakle, živeti u prirodi, imati svoju biblioteku i svoju baštu, znači, bar za nekoliko nijansi, učiniti svoju kako duhovnu tako i fizičku izvesnost sugurnijom.

Za mene živeti znači stvarati, a kroz poslednjih više od četrdeset godina koliko se bavim ozbiljno književnošću, ostalo je iza mene puno umetničkog krtoga koji će verujem jednom neko srediti i dovesti u red. Tako sam ja načeo jednu veliku kamaru sa tekstovima i ove godine kao otpor koroni objavili smo pet mojih knjiga.

3. Danas vodite Banatski kulturni centar. Koje su najvažnije knjige koje ste objavili i manifestacije koje organizujete u okviru istog?

Izdavač je knjigama i manifestacijama koje pravi kao roditelj i često mu je teško da se odredi i kaže – ova knjiga mi je najvrednija ili pak ova manifestacija mi je najdraža. Meni je teško sada da se setim čak i zanosa sa kojim sam radio određenu knjigu ili pak manifestaciju, jer još dok je radiš misliš na sledeću, na onu koja dolazi i tako do kraja života.

5. Objavili ste oko četrdeset knjiga pjesama, priča, romana, eseja... Gledano sa današnje distance, bez čega ne biste mogli u književnosti?

Poslednjih meseci nešto poboljevam i mogu ti reći, mirne savesti i iskreno, da jedino bez sebe ne bih mogao, a sve ostalo u književnosti bi se nekako dalo nadomestiti.