СМИСАО У СТИХУ
(Радован Влаховић „Бдење над смислом“
Банатски културни центар, Ново Милошево 2019)
Радован
Влаховић, велики ерудита, у збирци песама „Бдење над смислом“ исписује
својеврсну песничку опоруку. Бдење, реч истакнута у наслову књиге, као
постојана будност упућује да песник, узносећи се у сфере духовног, у екстази
стиха бди над животом, бди над смислом. У православној вери бдење приближава
Богу, а удаљава од патњи и бола, што у збирци песник имплицира доводећи у везу поетски
речник са лексиком из домена духовног, црквеног. Тако у песми „Опорука“ која
отвара збирку, себе назива сином „орадошћеним“ и каже: „Стварајући жудим
бесконачно / свакодневно чистећи срце / уметношћу“, он смисао види у уметности која
му „чисти срце“. Док ноћу упућује молитву творцу и „господару свемира“ да га
прими и „воздигне“ у своје „безвремено крило“, живи као привремени путник на
овој планети, спреман да се преда, управљајући поглед све више ван земаљског
живота, у недокучиву вечност. У песми која носи наслов попут збирке, он каже
још да га његове „омаме животом“ чине „ратником / што стражари ноћима / као
крајпуташ на друму“, непрекидно трагајући за смислом. Већ сама реч смисао као
суштина, бит, поента, сврха, значај или есенција даје филозофски, рефлексиван
карактер овој поезији.
Сагледавајући
људски живот у контексту вечности и безвременог, Влаховић управо долази до тог проблема
којим се бави у својим стиховима. Још од античких времена мислиоци и уметници
трагају за смислом живота, постојања. Мисао о смрти, пролазности живота снажно је
присутна још у грчкој књижевности од самих њених почетака, а наслеђена је из богате,
древне митолошке грађе. Свест о суморној неминовности човековог краја нашла је свог
одраза у врло израженој нити антрополошког песимизма која се, још од Хомера и Хесиода,
провлачи кроз дела лиричара, трагичара, касније прозаиста, као и у мистеријским
култовима, који су тежили да некако премосте тај неподношљиви јаз између живота
и смрти. Ту нит антрополошког песимизма испреда даље Радован Влаховић,
сагледавајући суморну неминовност човековог краја и промишља о смислу живота
покушавајући да следи најчувенији натпис у Делфима: Спознај самог себе, који се
може ставити и као мото ове збирке, а из њега произлази све остало.
Самоспознаја као водеће начело помаже Влаховићу да подноси све околности у
којима се нађе, од оних обичних свакодневних, сусрета с људима који га нагоне
на стих „онај мени / оно што је / рекао њему / онај други / о теби“, све до важних
животних ситуација, тешкоћа, кад једноставно „отклопи лобању и ветри је" и
„гура даље“ или побегне из самог себе „у црне рупе / рчкуше“ батргајући се у „лавиринту
прошуштених прилика“. Песник доживљава катарзу исписујући ове стихове, попут
античких трагичара, његова катарза је изазвана замишљеношћу над животом и
свакодневицом, при том, имајући у виду своју природу, настоји да се у срећи не
узноси и не размеће, а у несрећи да не колне духом.
Влаховић
пише и живи запитан, попут „сребрних гласова“ који га походе из далеких светова
и казују му нешто „херувимским шапатом“ ноћу, док се облаци љуте. Страх од
смрти се рађа из незнања о ономе што се у животу збива по нужности судбине.
Еурипид је рекао „Живот се само тако зове, али је ништа друго до мука права“,
тако живи на мукама, повремено и наш песник. Свакодневица у којој је принуђен
да живи „у земуници или на дестом спрату“, кошава у Банату развејава га док
разговара са „назовигенијима, кафанским филозофима“ јер се негде, и са светом,
треба или мора живети, како кажеВлаховић „сам са свима“.
С
друге стране, како би надвладао усамљеност, празнину, бес или апатију, песник
је стално будан. Песник се непрестано пита, и тако запитан жели да буде сам у
себи „као у бунару“ као што се вук казује у својој природи „људској и вучјој“.
Свест о песми, о љубавним стиховима које је испевао, доводи песника до слике
туге која му „реже мисли“. Опхрван
бројним љубавним песмама окреће се себи и „до песме с муком долази“ на трагу
омиљене лектире Миљковића, Мајаковског, Рембоа, Киста, Тракла где су „сабијена
у напрстак / читалачка исксутва“ творећи
аутопоетички слој у неколико песама. Влаховић тако исказује високу свест о
стварању, писању, поезији, какву имају само песници филозофи попут Бранка
Миљковића. Пише „како може" јер „запевај како знаш“, можда се једном и
„допадне смрти“ док је његова сенка, његов „двојник писац“ који ће његову
будућу славу носити стремећи ка вечности. Како је објавио и у неким својим
прозним делима за њега је „читање плус
писање једнако живљење“ све што је доживео стварно је само ако је „прошло кроз
оловку“.
Сан
је у његовим песмама оквир за понор, за кување сопства у бунару, за „плићак
који се претвара у вир“, а несаница уоквирује опроштај, „пресахле речи“,
емоције које чува још само за Господа. Он у сну чује гласове предака и жуди да
се врати коренима: „Научиш поново да ходаш / по земљи масној и пресној /
проговориш са биљем.../ да запалиш интимну ватру / пробудиш уснуле духове /
вечних генија у себи“.
Инспирацију
налази и у стварности и мисли да је у томе његова највећа моћ. Понекад користи и жаргонски речник правећи ерупцију
језика, на ветрометини стилских фигура. „А онда крену позиви“, све је као у
животу, док се другима налазимо на услузи, „живот пролази покрај нас“. Само још
један дан „синтетичког времена“ „умреженог“ тражи песник док га „врвеж урбани“
враћа „као кусур у подеземној железници“. Песнику је место у свету, међу
људима, а епигони, контраши, портпароли једноумља пристали су на осредњост. Човек
„горак као лек“ престаје бити личан, лековитост смисла, сврхе, даје Влаховићу мотивацију
и снагу да живи и пише и даље. Попут уклетог песника сусреће се са самим собом
у дворишту док „Бог ћути гледа и чека“. Жели да креативно „прсне“ у висине, „као
човек што хтео би / да одсања себе изнова“.
Састављајући
се из делова, пева „тропаре бесмртности“, разбијен охолошћу смртника „Да бдењем
над смислом / као пастир чувам / чезнутљиве варке љубави / и тако искупим се /
трајно / преображен визијама / савршеноством молитве. “ Његове песме су и
молитве и трагање за смислом постојања. Он не прилази крају, који је још увек
далеко, са страхом, разговарајући са Богом и сам са собом, он се пита да ли
смрт ослобађа, мисао да ће заполивити вечним даје му снаге да још воли и да
живи.
У
44 песме, краће форме, слободног стиха, сажето је животно искуство, одсеви свакодневице,
заноси литературе. Пошто нико не може да живи без смисла, препорука је аутора
да се чита ако већ не може да се пише. За сваког се смисао налази у нечем
другом, за Влаховића, смисао је у писању, поезији, он се потврдио као песник и
самоостварио као креативан стваралац у уметности речи. За њега је смисао живота
поезија, он у поезији, воли и живи.
Проф. др Слађана Миленковић
