Радован Влаховић је српски
књижевник који је основао Банатски културни центар. Пре
петнаест година у селу Ново Милошево, у општини Нови Бечеј, с банатске стране
реке Тисе. БКЦ је данас место које се у јавности афирмисало као институција
која из дана у дан привлачи све већу пажњу. Радован каже да је реч о пројекту који је покренуо са
својом породицом у свом дворишту да се бави „креативном индустријом” уметничким
стваралаштвом, продукцијом и различитим видовима деловања у култури. Они сада
имају развијену издавачку продукцију, редовно излажу на сајмовима књига,
организује укупно шест традиционалних манифестација и фестивала годишње нудећи
својим радом јединствени концепт културолошког деловања из локала према глобалу.
Перо
Зубац је на једној
књижевној вечери у Новом Саду о њиховом раду изговорио – Ја сам завршио
школу у Банату и познајем Банат какав је био онда и видим колико је оронуо и
колико су села опустела данас. Фабрике су се урушиле и све се у Банату урушило.
Захвалан сам Радовану што га подиже. Оно што је у прошлости била у Југославији
и свету зрењаниска привреда, сада је то Банатски културни центар из Новог
Милошева.
Радован
напомиње да су свему претходили други облици деловања па је тако 1985. основао
Позориште у природи у
Крушедолу, Културно двориште 1986. године у Новом Милошеву. Те године је у дворишту
Радованова супруга
Силвија на забату куће осликала мурал, а гости културног дворишта били су еминенти
уметници и песници. Временом су се родитељима у културној
делатности прикључили
ћерка Сенка и
син Никола, све до данас
кад њихова издавачка продукција броји скоро петсто књига. Деведесетих, Влаховић је основао и
Нови Зенит где су му узор била
браћа Мицић, оснивачи Зенитизма, јединог аутентичног српског књижевног правца, који је признат у свету.
– Они су желели да нашу културу
афирмишу у Европи, моја идеја је да такође наше класике тамо пласирам тако што
ће БКЦ да их преводи на стране језике. Целокупно дело Бранка Миљковића преведено је на немачки. Затим
антологија Од А до Ш: осам векова српске
поезије Јохана Лавундија, која садржи песме 160 српских песника, од Светог
Саве до данас, упоредо на српском и немачком језку. На немачки су превођени и
Дис, Црњански, Ненадић, Влаховић, Радуловић, Латиновић. На француски су
преведени Његош, Дис, Јакшић. Бројни су и преводи на румунски, мађарски,
словачки, енглески, руски. Да бисмо се више зближили, наше смо писце преводили на језике народа
који овде с нама живе −
вели Радован који је и сам много писао.
У
својој биографији он не заобилази ни активности у младости па вели да је три године живео на
Фрушкој гори, био слуга и наполичар у манастиру Крушедолу. – Тамо сам се научио
да постим, мислим и будем стрпљив − вели он.
У импозантној издавачкој
продукцији, све с намером да продужи нит српске грађанске културем, у прошлости
утемељене у Банату, и која непрекидно одолева и истрајава, БКЦ објави педесетак
књига годишње. Рукописи за објављивање у редакцију стижу од аутора
из наше и других земаља, на српском и страним језицима, подстичу савремене поезију и прозу, преводилаштво са српског и на српски, негују историографију Баната,
науку и уметност, очување културног наслеђа, дају простор младим ауторима за њихове прве књиге, негују завичајно стваралаштво.
Међу првима су почели да објављују електронска издања књига. Министарство
културе Републике Србије редовно излаже издања БКЦ-а на страним језицима на
националном штанду на сајмовима у иностранству попут оних у Франкфурту и
Лајпцигу.
Новомилошевачки
културњаци су организовали преко осам стотина различитих програма. Од изложби
слика у парковима где је свако дрво „добило” једну слику и перформанса по двориштима у осамдесетим годинама прошлог
века, до
међународног Фестивала илустрације књиге и Европског фејбук песничког фестивала у овом веку.
Радован је утемељио и данас
организује Дане Теодора Павловића (1804–1854) који је обележио једно
време српске културе. Рођен и сахрањен у Новом Милошеву, он је био први секретар Матице српске,
њен обновитељ након забране рада, оснивач прве галерије и музејске збирке у Срба, уредник Летописа, издавач и уредник више српских
листова и новина. Сматра се утемељивачем српске журналистике.
БКЦ
посебно негује едицију у
којој објављује историографске студије о богатој прошлости Баната, у којој се
посебно истиче капитално трокњижје Срби у
Банату. Важно је поменути и једанаест књига о српским добровољцима у
Великом рату аутора историчара др Милана Мицића, најпризнатијег нашег
истраживача ове области.
– Политика пролази, култура опстаје − истиче Радован и наглашава да границе
не сметају култури. Каже да је она изузетна прилика да се повежу простори где живе различити народи али и где
год живе Срби, па
наставља да затвореност није добра. Промовишући нашу културу прошао је разне крајеве у Западној
Европи, представњао
своја издања у Немачкој, Швајцарској, Словачкој, Румунији, Мађарској, Бугарској,
боравио у Словенији, у Хрватској, на Косову и Метохији, у Републици Српској...
– БКЦ је дубоко, како кроз
издаваштво, тако кроз манифестације, везан за своју националну традицију
користећи је као ресурс који транспонован на језике европских народа даје
читаоцима, у овом времену нарушених вредности и негативног односа према нашем
народу, једну сасвим другачију визуру, и показује да смо ми, Срби, као народ,
иако живимо у много држава у Европи и свету, ипак заједно у једно култури,
нашој српској – закључује Влаховић.
