Kurve i vasari
Imali smo sedamnaest godina kad smo prvi put isli kod kurve i placali bankom sto nam preostalo od kradenog zita posle pica, a vodili nas stariji momci sto su vec sve to znali i te zene i usput pricali kako se to prvi put radi. Posle nam se glasno smejali, jer kazu da smo bili brzi ko zecovi, a da smo u licu bili bledi ko da smo se malo poplasili.
Posle smo po vasarima ostajali. I tu dalje ucili kad se smraci, a onda se pijani vracali drumom, kao opili se od snage, a konji begali, a mi podvriskivali kao da su svatovi pa tako promukli. A sutra dan, sve smo oci sklanjali pa da nam stariji ne otkriju modrice po vratu, a ponekog su momka tako tukli i svetovali, jer ce sacuvaj boze, da podje stopama Ljube Ilandzinog, onog kasapina, sto sa vasara na palicu ponese po petoro zenski gaca sve od kurvi sto jim uzme, a nece da plati, pa ga sorom svirci prate, a on tako ko barjakom paradira.
Tu bude i rozi, a i plavi, pa se selo smeje, a zene stididu, jer je Ljuba tolko pobesnio pa taj nema stida jer se ni dece ni stari zena ne stidi. Pa tu zandari treba da vode red, kad se tako neko razularen sa vasara stim gacama vrati, jer je strasno vreme eto naislo, jer se niko nikoga ne stidi, pa posle moze da se desi da ti mladi momci dece nemu ako se s vasarskim kurvama provadjadu. Pa tu matere tako udesidu da nas opet dobro mokrom stranjkom voste, pa modrice uduplamo.
Posle se smirimo jer i to jedared mora da se desi, a ondak svaki pronadje onaj posten pendzer, sto kroz njega moze da se udje, a da se ne odvali malter od simsa, kad se tako nocu provlacimo, jer su u avliji bile besne kere vezane za lance a lanac beocugom klizio po dugackoj zici, pa tu ni bog otac na kapidzik ne bi mogo da udje.
Dobrojtro petle!
Ljubim ti krestu sto me pre crkvenog sata od vajkada budis, da marvu i konje pre zore istimarim, da me zora uspavanog ne zatece. Ej koliko sam puta budan u sleme kucno gledo i ceko tvoj kukurek da zoru kukurikom javis, pa da zenu i krevet manem, jer ona najvise vole da zornjakom zoru doceka pa posle do sunca slatko da spava, a ja je pusco. U nasoj avliji bilo je petlova graorana, pa crveni ko ljuska zrelog luka, pa beli, pa gacana sareni ko vasar, pa golosijana i sto drugi feli, sto su muske za zornjak budili za tri cela veka iz vremena drevni pa do moji dana, pa posle zaglavili lonce, a nedeljom, za one zlatne supe sa mlogo rezanci sto se dugo srcu, a njino petlovsko musko potomstvo ostalo na dudu da ji pevanjem nasledi, da praskozorje belo uspavanom svetu kukurikom javi. E za oto ti ljubim crvenu krestu, crvenu ko zora, moj sareni petle.
Napisao slikar, pisac i vajar iz Sakula - Zoran Petrovic
