I nije to obična stvar biti precednik.To je posebno stanje nabudženog osećanja vrednosti, važnosti, pa čak i da ne postoje realne osnove za to. Biti precednik znači isto što i biti rukovalac posebne mašine gde se pritiskom na dugme rešavaju mnogi problemi. Nije precednik pripušivač dugmeta na toj paklenoj mašini koju još aparatom zovu. On je omiljeni lik, on je prezreni lik, on je mnogopoštovani narodni lider i pokretač masa. A nisu ni svi precednici isti. Nisu ni sve narodne mase jednake. Postoje precednici koji se ističu svojom posebnošću u praćenju različitih trendova koje je postmoderno vreme bacilo kako njemu tako i nama u naručje. Postoje precednici koji su čuvari precedničkog trona. Postoje oni koji su dinamični kreativni i dostupni samo onda kada im trebate. Postoje precednici koji obećavaju. Postoje i oni koji ispunjavaju obećano. Postoje oni koji su ogrezli u obećanjima pa često ne mogu da razluče laž od istine. Precedici, i kad su bili mali, osećali su se posebno i povlašćeno. Oni kao da su spremani da jednoga dana to postanu. Smešak optimizma ne silazi sa njihovih usana i kad je najteže. Oni su uvežbani i istrenirani da zrače optimizmom bez pokrića. A šta se tu može, to je deo posla. Postoje precednici koji kod kuće vežbaju pred ogledalom kao pred nastup, dakle vežbaju kako će da izgledaju, kako značajno da pogledaju, kako da da nas dobiju, kako da nas nagovore da ih slušamo, kako da nas nadgovore argumentima koji su uvek na njihovoj strani. Precednici su poseban svet, dok su precednici. A kad jednoga dan to ne budu, onda se opet drže važno i nastavljaju da glume i da nas foliraju kako oni dobro poznaju stvari i kako su dobro informisani. I još da kažem, postoje precednici neznalice, precednici osvetnici, pa oni koji ignorišu sve što ne razumeju, ali svi su precednici nesuđeni sportisti, košarkaši, fudbaleri, teniseri, bacači kamena sa ramena, a postoje i pljuvači u dalj. Oni vole da se o njima samo lepo govori, vole kad ih hvale i smatraju da je to normalno. Biti precednik, to je posebno stanje duha i tela, kad se osećanje vlasti i moći useli i u pamet, i u podpamet, i u cipele, i u kravate. Moć i osećanje iste im se useli između čekinja na bradi, ispod noktiju i onda se samozadovoljno smeškaju i cvrkaju krajičkom usta kao da su malopre pojeli deset s lukom i da im preostaje samo da pročačkaju zube. Biti precednik nije nimamlo lako, to znaju oni koji su prestali biti precednici. Precednici su navikli da ih hvale i da ih poštuju i da im se svi dodvoravaju. I ta ružna navika stvara ružan i loš karakter kod precednika. Oni postaju sujetni. Oni najviše vole one što im se ne protivureče. Precedniku nije dobro ukazati na greške, čak i najopreznije kad se to učini, on to ne voli. Precednici su gospodari svakodnevice.
