Pisac i tekstovi koje piše su rod. Oni idu jedno iz drugog. Pisac rađa tekstove, a tekstovi oblikuju pisca. Ta simbioza se dešava vekovima. I to uvek dobro funkcioniše i to se smatra normalnim. Ali postoje trenuci kad se jedno od drugog oni prosto stide. Zatvoreni su i ne pokazuju se jedno pred drugim. I nije važno što je atmosvera oko njih baš povoljna, što im se sve kao namešta da bude dobro, i priroda i ljudi i kao da je Gospod upro prst da sve bude idealno. A oni su uzdržani jedan pred drugim.To je posledica obostrane tvrdoglavosti kad se u njih uvuče iracionalna želja za nadvisivanjem i merenjem. Ali nekad je dovoljno samo jedan aplauzom namagnetisani trenutak da se ponovo sjednine, i žestoko i strasno zavole i sve zaborave i oproste jedno drugom..
