Veoma je teško biti drugi u sopstvenom životu. Ova misao mi se nametnula dok sam razmišljao o večeri na kojoj će se predstaviti književni portret Danice Vujkov. Moje drugovanje sa Danicom od preko trideset godina je prepuno raznih događaja od kojih bih izdvojio i ispričao vam neke. To, ustvari, neće biti nikakave kvalifikacije, već naprosto pokušaj da sebi i vama rasvetlim kako je Danica kroz čitav život bila druga u svome životu. A na prvom mestu su bili rodbina, prijatelji, posao kojim se bavila, kako novinarski tako i spisateljski, ili pak organzatorski.
Danica Vujkov je uvek bila sigurna adresa za druge. Kad je njoj trebala adresa, nije je uvek u drugima nalazila. Ti drugi kojima se davala kao čovek i kojima je nesebično pomagala, često su je razočarali ne nalazeći joj se u nuždi. Ona je na trenutke malo gunđala, opraštala im i nastavljala dalje da sledi svoju prirodu, a to je da bude kao starija sestra svim prijateljima koje je imala i da i pored toga što je veoma obrazovana i načitana i dalje ljudima pristupa sa onom njenom uobičajenom familijarnom prisnošću deleći nesebično ono što se u tome času zateklo.
Danica je jedna i neponovljiva, iskrena i energična, a njeno delanje bih podelio na tri međusobno prožimajuća segmenta:
- novinarski
- organizatorski
- književni
Pri tome ni jednom od ovih segmenata njenog delanja i delovanja ne bih dao posebnu prednost, već bih samo radi lakše priče i moje pripovedačke hronologije pokušao da ispričam kako je teško kroz čitav život misliti svojom glavom, biti svoj i autentičan, ne podlegati svakodnevoj strasti populizma, biti posvećeno okrenut večnosti, a ipak na jedan orginalan način biti drugi u svome životu.
Na prvom mestu su bile teme o kojima je pravila televizijske priloge u vremenu dok je radila kao novinar. Njen pristup je tu bio može se reći sinkretički, a udubljivala se svom silonom duha trudeći se da pronikne u najsitnije detalje onoga o čemu je prilog pravila. Bilo da se radi o piscima, slikarima, pozorišnim predstavama, filmovima, muzičkim koncertima, ona je uvek bila pripremljena, radoznala, pronicljiva, inspirativna kao novinar, trudeći se da za dati prilog izvuče i pokloni publici ono što je najdublje i najvrednije, najjezgrovitije. Rezltat toga je mnoštvo tekstova koje pisala promovišući druge od kojih su mnogi objavljeni, ali ne i uknjiženi. Pišući o drugima, Danica se uglavnom rukovodila pozitivnom energijom i bila je spremna da prepozna vrednost tamo gde je drugi nisu videli. Takođe je imala hrabrosti da načne teme koje su usled ideoloških brana bile tabuizrane i tako koristeći jedan od najmoćnih medija ovoga vremena – televiziju – da gledaocima i publici otkrije određene tajne i da im pomogne da i sami otvore svoje duhovne oči i da se prepoznaju i pronađu u nečem što arhetipski nose u sebi, ali im na to niko nije ukazao. Tako Danica među prvima otvara hrišćanske teme na televiziji, što je bilo veoma hrabro, a ujedno i gledaocima nudi jedno lično prepoznavanje u veri naših otaca i otkriva da život i svet ne počinju od socrealistih tumačenja sveta.
Ono što je još bila osobena karakteristika koja se kroz čitav rad novinara Danice Vujkov provlačila je misija da treba otkrivati one koji su značajni za našu kulturu i umetnost, a koji su nebrigom društva pali u nemilost zaborava, a takođe ju je privlačilo pisanje i afirmisanje embriona kulture u malim životnim sredinama. Sa jednakom novinarskom posvešćenoću i strašću je otkrivala zaboravljene umove i njihova dela iznosila iz zakutaka biblioteka na svetlo dana. A takođe i delovanje vrednih i hrabrih pojedinaca promovisala na televiziji skrećući na njih pažnju javnosti, i tražeći od nje i podršku za te usamljene pregaoce kulture, često neshvaćene u svojim sredinama.
Uporedo sa novinarskim poslom, koristeći ugled i reputaciju koje je imala kao novinar, Danica se posvetila PODIZANJU KNJIŽEVNIH MANIFESTACIJA ZA DRUGE. Posebno ju je inspirisala Milica Stojadinović Srpkinja, ili kako su je zvali Vrdnička Vila. Danica je poput Teodora Pavlovića, koji se prihvatio Matice Srpske u presudnom trenutku po Maticu, kad je bilo pitanje biti ili ne biti, prihvatila na svoja pleća sudbinu manifestacije vezane za Milicu Stojadinović koju je organizovala KPZ Vojvodine. Već od samog naziva koji joj je dala – Milici u Pohode – iz temelja gradi manifestaciju i ugrađuje u nju čitavo svoje duhovno biće u želji da se kult pesnikinje osnaži, da se njeno delo rasvetli i da inspiriše naraštaje koji dolaze. Danica se predala tome poslu nesebično, bez materijalne naknade, koristeći i trošeći sva svoja lična prijateljsva i poznanstva, kako bi ljudi dolazili Milici u pohode, i kako bi manifestacija iz godine u godinu bila sve jača i bolja. Danica je znala da svako novo i svako značajno ime u srpskoj književnosti podiže ugled manifestaciji, pa kroz svoj rad nije žalila truda da zainteresuje i dovede Milici u pohode najveća imena srpske književnosti. Naravno, Danica je uvek lider kad je u borbi za druge, a pogotovu kad je u pitanju tragična sudbina Milice Stojadinović. Kao da je Danica kroz svoj rad želela da umanji tragediju i nepravdu koju je srpski rod nerazumevanjem njenog pevanja i života naneo Milici. Godinama je Danica gradila, opremala i kinđurila tu instiucionalnu kuću, tako poetično nazvanu Milici u pohode, a onda su se jednoga dana pojavili neki drugi koji su se tu prosto nasilno i mešetarenjem uselili sa stalnom sklonošću da zanemare Danicino pregnuće. Kao i obično, Danica će malo gunđati, ali će im oprosti i okrenuti se po onoj hrišćanskoj Bože, oprosti im ne znaju šta čine, i nastaviti da ostvaruje svoju treću posvećenost drugima, a to je njeno književno stvaralaštvo.
Posvećenost drugima je božiji dar, a ne simulacija, kako to u poslednje vreme čine određene marketinške agencije. Kruna Danicine okrenutosti drugima je njeno književno stvaralaštvo. Pišući, Danica spaja i objednjuje sva svoja životna, stvaralačka i tragalačka iskustva. Ona je poetična, jezgrovita, dubokosmislena i uza sve iskrena. Svaka reč, rečenica, svaki paragraf, ili pak priča, pesma su kod nje duboko proživljeni i promišljeni. Ona je stvaralac koji se daje i izgara u svojoj vatri stvaranja. Ona veruje u besmrtnost pisane reči i zato vodi računa da sve što napiše i što uknjiži mora da provede kroz mnogo sita i rešeta kako bi ono što ostaje bilo duboko smisleno, asocijativno, sa jakim energetskim nabojem da pokreće druge, da palom čoveku probudi nadu da se večnost može doseći u Bogu i logosu i da mu da veru da je život sa Bogom i rečju velika radost i u najtežim vremenima i da je nešto najlepše i najuzvišenije biti drugi u sebi.
