Vozeći se na suvozačevom sedišti u šleperu marke Man, stigao je u naš grad crveni kmer koji je imao i drugo ime - češki pacijent. Mi smo uvek za njegov dolazak klali svinju. I tražili smo gde da je kupimo bez para. Bio je dvadeseti u mesecu, pare smo dobijali oko osmog idućeg meseca. Bila je u pitanju otpremnina koja se davala u tranšama. Ja sam se požalio Milanu koji mi je ponudio krmači debelu i masnu od četvet tone da zakoljemo i da napravimo čuveni, nadaleko čuveni paprikaš za češkog pacijenta. On nikako nije smeo da zna da mi nemamo, a i da loše stojimo i sa parama i sa svinjama. Milan je rekao da mi osmog, kad dobijemo pare, njemu kupimo jedno nazime od trideset do četrdeset kilograma koje je on želeo da spremi za svoje goste kad mu dođu. Ostatak para bi trebalo da mu isporučimo kad budemo imali.
Tog dana sam sa sestrom išao prema birou za zapošljavanje. Trebalo je da se prijavim. Putovao sam sat i po autobusom u jednom pravcu. Kad sam stigao sa kartonom do vrata, dočekao me je službenik koji je bio vojnički zategnut i za pojasom je nosio opasač. Rekao mi je da dođem sutra da se prijavaim, a da danas ne može da me prihvati jer počinje sastanak. U pitanju je vojna stvar. Da se nije u međuvremenu, dok sam putovao od mog sela do biroa za zapošljavanje zaratilo, pa da ja nisam čuo. Nije rat, rekao je, već ozbiljni vojni sastanak, i rekao mi je da ne ponavlja da dođem sutra. Naljutio sam se i zaplakao od besa i rekao mu da sutra neću imati para da dođem i da se oni u zavodu za zapošljavanje ne igraju sa ljudima i da ja ne mogu da dolaziom bez para. I plakao sam, i to baš onako istinski. Žene koje su sedele i čekale nešto na vratima su se ražalile i neke od njih su ganute mojom sudbinom počele da plaču.
Iz kancelarije sam izašao i krenuo kod načelnice koja se spremala da putuje na piknik. Obukla je neki kostim koji je više za večernji izlazak, ali je na nogama imala patike. Volim kostime, pa to ti je. Oni mi daju ozbiljnost, govorila je, a patike volim jer sam ja nekadašnji sportista. Bila sam prvakinja naše mesne zajednice u lastišu. Svidelo mi se kako lepo načelnica govori o sportu, a i ja sam nekada bio sportski čovek, voleo sam da pratim borbe guskova, a i sam sam držao jedno maleno jato na čelu sa mojim favoritom koji se zvao Dinko. Voleo sam da učestvujem, a i sada držim kod kuće maleni prutić kojim sam terao guske sokakom da idu u borbu. Načelnica mi je rekla da je moj slučaj kao nezaposlenog lica jedinstven i da će se ona jednom u budućnosti pozabaviti samnom i da će se, ako Bog da, kad se meni status promeni, za mene i udati. A ja sam je slušao u neverici znajući da smo od Milana uzajmili krmaču od četvrt tone da dočekamo češkog pacijenta koji nam je svima od pre nekoliko godina obećavao poslove po hotelima i davao nam mogućnost da o tome razmislimo. Sve mi se pobrkalo u glavi. Češkog pacijenta je načelnica zbog toga što je sitan i pisav zvala crveni kmer. I još bih stao malo kod načelnice u kancelariji da se nije spremala za piknik, a i ja sam morao da idem da koljemo krmaču za našeg gosta koji je obožavao nadev, a pogotovu onaj koji je na bazi bare. Uživao je u tome. Sećam se, kad je prošli put bio, jeo je kao mećava. Sve je otpadalo, nije mogao da rukama nasluži koliko je brzo gutao.
Načelnica je otišla na piknik, češki pacijent je čekao, a ja sam seo u autobus koji je plovio, plovio, plovio u snu.
