Ni jedno živo biće na planeti ne obećava toliko puno kao čovek.Ne zam ni ko je izmislio tu reč, obećanje, ali sad vidim da je u pitanju permanentno stanje duha i naša ogromna sklonost da varljive reči u komunikaciji sa ljudima na neki način učvrstimo. Da ih na neki način okončamo i stavimo tačku. Da napravimo didiskaliju i nakon nje da nastavimo sa realizacijom onoga što smo obećali. I nije nam lako kad kršimo obećanja i svesni smo grešaka, ali ipak obećavamo.Lepo nam je dok izgovaramo tu reč, a veoma često i sami ne verujemo u nju. Ona obično dolaze na kraju, a izgovaramo vrlo često obećanja sa posebno napravljenim ustima za tu priliku.Obećanja i kršenje istih koje još zovemo laganje su dve strane iste medalje,istog novčića koji se bačen u vazduh vrti, vrti, a kad padne na zemlju, šta ispadne.Takvi smo ti mi ljudi, a šta ima tu da nas čudi.
