Prvi put sam za Nedeljka Mulića čuo, a potom sam ga i upoznao, družeći se na letnjim ferijama sa njegovim sinovima Sašom i Saletom. Po slobodi i odnosu prema životu dece, često se mogu videti nazori roditelja. Prema liberalnom načinu odgoja, shvatio sam još tada da je Nedeljko veoma slobodouman čovek. Potom smo se krajem osamdesetih sretali u društvu Milenka Pajića za kog je on u oproštajnom govoru rekao da je uvek imao najveću lopatu na akcijama. A početkom devedesetih smo se sretali u akcijama koje su bile vezane za Zavičajno udruženje iz Novog Miloševa. Poznavali smo se, ali nismo bili bliski, sarađivali mo, ali se nismo voleli, kako je to Kića voleo da kaže, nismo se prepoznali. Krajem devedesetih smo komunicirali oko raznih aktivnosti, da bi negde dvehiljadepete godine na sahrani moga strica Ljube u Zrenjaninu, prilikom čitanja govora Kića pokazao lepotu svoje banatske, miloševačke duše.
Prepoznali smo se kako u snazi emocije tako i u snazi rečenog, u slikama koje se arhetipski pamte i nose kao svečana odeća koja se samo na velike svece i praznike oblači, a slike otvaraju i pokazuju onima koji su nam dragi. Za Kiću mogu reći da je bio Miloševčanin u Zrenjanininu, Banaćanin u Beogradu, a Srbin u Evropi i svetu. Voleo je lepotu svoga sela kako u nedaćama i siromaštvu tako i vremenima kad se naizgled pucalo od obilja. Održavao je kreativni i kulturološki duh našeg mesta kako kroz pozorišne predstave gde je uglavnom igrao noseće rolne tako i kroz kulturno zabavni život. Bio je za ono vreme revolucionaran, često i na meti neukih kritičara. Duboko je verovao u misiju kulture, stvaralaštva i kreacije. Tradiciju je veličao zaljubljenoću onog koji ju je razumeo i koji je na svoj poseban način uvažavao.
Sa Nedeljkom Kićom Mulićem sam pričao o mnogim ljudima i događajima, ponajviše o Svetozaru Sveti Maleševom sa kojim je u devedesetim godinama Kića napravio na Zmajevim dečjim igrama u Novom Sadu jedan sjajan omaž Simi Cuciću sa kojim se Kića u jednom vremenu intenzivno družio.
Nedeljko Kića Mulić je oko sebe širio duh vedrine, optimizma i nekog specifičnog banatskog nadahnuća žudnje za radošću, kakva se može iznedriti samo kod naših beodranskih banatskih dečaka koji su očarani svetom i čudom života oko sebe širili kao pesmu svoju zaljubljenost i očaranost. U njima je bila samo jedna želja, da to i tu svoju fasciniranost što pre podele sa drugima.
