Moj svet je razoren, već na prvi pogled mi prosto vrište slike Aleksandra Bjelovuka.
Kad nam se desi ono što ne želimo, a mi nikako ne možemo da ne učestvujemo u tome, već uvučeni sveopštim življenjem i prinudom učesnici smo u onome što ne želimo i što već unapred znamo da ima fatalan ishod.
Promišljanje i mudrost nam ne pomažu kad zlo uđe u ljude i kad ovlada njihovim životima. Pojedinac je učesnik u tome koliko i svaki svedok, koji se pretvara u junaka drame u ulozi za koju, ne samo da se nije spremao, već se sveopšta drama uselila u njegov život i postala deo njegovog unutrašnjeg bića, zarobila ga i ne pušta ga iz svojih kandži.
Pred nama su slike Aleksandra Bjelovuka iz Vukovara koje predstavljaju refleksiju na svet koji se nakon velikog razaranja ponovo sastavlja. Teško je na ovim slikama odrediti šta je to primarno. Teško je racionalizovati i tražiti pragamtičnu priču. Ove slike recikliraju predmete iz postojećeg razorenog sveta, daju im novi život kako bi se stvorio novi svet.
Pojedinac je razbijen i prsnuo je u parampačad. On u želji da opstane i poživi i nema druge do da se sastavlja. On sakuplja krhotine spoljašnjeg sveta kao i krhotine svoje ličnosti i sastavlja ih praveći od njih slike.
Umetnička generacija Aleksandra Bjelovuka me po svemu seća na onu generaciju avanagardnih umetnika koja se pojavila pred kraj i nakon prvog svetskog rata. Svako od njih je tada zatečen ratom stao u jednom trenuku u svom umetničkom stvaranju i nasilno je otrgnut tuđom voljom od svog stvaralačkog puta i bačen u vetrove strane oluje rata koji je iza sebe ostavljao smrt, krv, paljevine i suze. Slično se desilo i sa generacijom Aleksandra Bjelovuka. I oni, ti umetnici, kad su ponovo stali pred svoje štefelaje, najednom su se našli pred praznim prostorom koji ih je plašio i pretio im da ih proguta. Kad čovek izađe iz pakla, kad preživi pakao i uzme kičicu da se izrazi, od najmanjeg pokreta, sve je umetnost, sve je praznik, sve je lepota nad lepotama, jer život je pred njim, jer umetnik je ostao vlasnik života. On najednom uviđa da je obožen, da mora da nastavi svoju stvaralačku misiju i da od svega što mu je pri ruci, da od svih tih krhotina, sastavlja jedan novi svet. I kako nastavlja dalje da radi, umetnik shvata da se oslobađa straha, da se iz njega niže gomila inserata sećanja koje on uobličava, lepi na karton i pokušava da stavi u sliku sveta na kartonu kako bi mogao da je vidi celovitu. Kako bi mogao videti šta je to još od njegove duše ostalo.
A ostala je negacija, protivljenje ratu, ratnim razaranjima, strahotama stradanja nevinih.
Slike koje su pred nama su svedočanstvo o duhovnom biću srpskog naroda u Hrvatskoj. One su vapaj i antiratni krik, a ujedno i vapaj za pomoć od matice Srbije. One simbolišu ogromnu narodnu potrebu da se oslobodi straha, nesigurnosti i želje da se životi posle svih ratnih strahota vrate u normalu, u običnu stvarnost gde je svakodnevica jednostavna i poetična, a ujedno i dosadna kao na televizijskim reklamama.
Teško je biti tumač slika poput ovih, jer na njima nema ničeg od prizora na koje je oko savremenog konuzmenta slika i slikarstva naviklo. Na njima nema sladunjavih pejzaša, figura stilizovanih ljudi, predmeta i arhitetktonskih celina. Na njima su samo mrlje snevanog koje je u različitim i nekontrolisanim bojama, u želji da se oslobodi strahova i potraži radost u nekom novom životu, umetnik izbacio iz sebe napolje.
O bolu se najbolje govori kad se on prećutkuje i on, kao na slikama Aleksandra Bjelovuka, poprima drugačije oblike i drugu formu. Autor nam viteški uzvišen, uprkos svemu, priča svoju priču oslobođenu patetike i ponavljanja koja su proizvod onih što brbljaju radi brbljanja. Ali kad umetnik nađe utočište u dadaizmu, u apstrakciji i u instalacijama, onda za to sigurno postoji neki razlog. Ali da ne intervjuišemo umetnika, već da to učinimo gledajući njegove slike. One će nam dati odgovore na sve, što bismo od umetika čekali kao odgovor.
