Lako se dobija, a nije zarazna. O njoj svako ima svoju priču i svako zna najbolji lek kako da se čovek od nje izleči. Od bojtara do akademika, svi znaju po neki siguran lek za psorijazu, naravno, samo treba sesti i saslušati, ako se za to ima strpljenja i vremena. Obično se nalazi na rukama, nogama i po telu. Ali, na rukama posebno ružno izgleda, pa mnogi ljudi kriju ruke, mažu se najčešće raznim mastima i melemima i vešto je skrivaju od drugih. Ja sam se sa tom bolešću sreo prvi put pre oko četvrt stoleća. Nisam je shvatao previše ozbiljno, dok se ona nije uozbiljila i napala kožu na mojim rukama. Najednom je postala vidljiva i za mene i za ljude koje srećem, a svi oni sa kojima sam razgovarao, naravno, znaju najbolji lek kako da je se oslobodim. I tako je krenulo moje ratničko putovanje kroz lekarije, a u cilju da pobedim nju, koja se uvek iznova, nakon svih tretmana, javljala. Izlazila je uglavnom kao pobednik i ja sam na kraju odustajao dok mi neko ne bi preporučio neku novu lekariju. Ali vreme je učinilo da se saživim sa njom, da je čak i zavolim, da mi život prosto postane nezamisliv bez nje. Shvatio sam da je ona kamičak u cipeli koji me održava u budnom stanju i na oprezu. Ona me uči da se nikad ne treba pogorditi u onoj meri koja ti ne dolikuje. Ona me uči da dobar san shvatim kao blagodet božiju. Ona mi je stvorila naviku da se ponekad počešem i tamo gde me ne svrbi.
