DOVOLJNO JE SAMO DA POŽELIŠ (Tatjana Većkalov: Voleti očima)

Postoje poezija i pesnici koji me sećaju na divlje nemirne reke koje je teško ukrotiti. Energija, snaga i brzina kojom teku je silovita i iz samog izvora uraganski se podiže i sa nekom vulkanskom vrelinom kreće na svoje putovanje udarajući i plaveći prepreke, kamenje, hridi i litice koje joj se nalaze na putu, otkrivajući svoje prelepe talase i nemire i stvarajući prekrasnu melodiju koja se u nevidljivim lukovima u vidu pesama prostire do naših duša.

Istina je da su naše fascinacije ljudima i njihovim delima najčešće predmet našeg prvobitnog prihvatanja energetskog bljeska koji se poput čička prenosi sa čoveka na čoveka, a onda nekome zapadne i posreći mu se i oradosti čitava duša, kao kod mene u slučaju susreta sa poezijom Tanje Većkalov. Budući da nas je upoznala i povezala Božana Stojković, autorka nadaleko čuvene manifestacije Lenkin prsten iz Srbobrana, na mene je ozarenost Lenkom i Lazom učinila toliki utusak da na sasvim drugačiji način, dakle sa već unapred otvorenim čulima pristupim knjizi poezije Voleti očima Tanje Većkalov iz Novog Sada, i naravno, evo, iščitavam je za vas, poštovoni čitaoci, i ne samo to, već je preporučujem za dalje čitanje.

Moj tekst o pesmama Tatjane Većkalov ne treba shavatiti kao kritiku, već kao fragmente i impresije koje su u meni kao čitaocu one proizvele, a ja ih zapisao kao preporuku onima koji će u vremenu budućem iščitavati i govoriti stihove iz ove knjige, koja spaja na jedan veoma neobičan način sveto trojstvo u umetnosti, reč, sliku i zvuk koje se javlja negde iz konteksta ovih stihova. 

Talenti koje nam je Gospod dao nikada ne stare, jednom je neko rekao, i zaista, od prvog trenutka kad sam se susreo sa pesmama naše autorke, video sam da ona ima šta da kaže, ume da kaže i zna kako da to kaže i saopšti onima koji je i čitaju i slušaju. Tatjana je pesnik koji spaja ekspresiju i elegiju. Zadivljenost i zaljubljenost u sam život i njegovu neponovljivost, a ujedno i prefinjeni osećaj za njegovu tragiku. Njena poezija je lična, ali sa stalnom svešću i osećanjem za kolektivitet, kako onaj stvarni tako onaj mitski i onaj nesvesni, arhetipski, koji  nas uzdiže u verujuća bića što pulsiraju duhovnost kao večnu težnju pojedinca za oboženjem.

Za razliku od pesnikinja trećeg milenija, koje svoje junakinje suprotstavljaju muškarcu i prosto odmeravaju snagu sa njim, kako duhovnu, tako i erotsku, za razliku od onih koji odnos muškarca i žene vide kao borbu polova i suprotnosti, junakinja Tatjane Većkalov sva je satkana od vatre i od želje za nesebičnim davanjem u pravoj i iskrenoj čulnoj ljubavi između muškarca i žene.

 

Junakinja Tanjine poezije je, može se reći, „prava” žena, ona koja koja treperi, koja je romantična, prepuna nežnosti i razneženosti koje su nastajale u letnjim noćima kada su pevane čuvene noćne, momačke serenade pod devojačkim prozorima, i kad su srca i duše treperile i uznosile se u omami snova, koji su uvek spoj metafizčke čežnje za idealnim animusom a ujedno i odsanjana stvarnost koja se ponekad očituje i u fizičkoj spoznaji romantičnih ljubavnika, a ponekad se završava i bolnim neostvarenjem želja, koje su česte u odnosima anime i animusa, i uskakanjem u svakodnevicu što obično nije naklonjena onom idealu sanja i omame iz romantičnih  balada.

Tatjana Većkalov je novosadska slikarka koja već godinama piše i u svojoj intimi ispisuje stihove, a sa knjigom Voleti očima se po prvi put javlja pred čitalačkom publikom. Knjiga Voleti očima koja je pred tobom, poštovani čitaoče, je nalik pesku koji se godinama taložio u školjki sve dok nije postao biser.

Na jednom mestu pesnikinja nam kaže:

Dovoljno je samo da poželiš 

tanke ruke oko tvoga vrata ću sviti.

Na ovaj način ona se obraća svom animusu, dok ću ja, kao i veliki broj muške čitalačke publike, zbog iskrenosti i sugestivnosti Tatjaninih stihova, biti sklon da verujem da su pisani i namenjeni samo meni.