O tome da je čovek kvarljiva roba slušao sam često od mnogih ljudi i na mnogo načina iskazano.Nisam želeo da verujem da je tako. Stalno sam zamišljao da je u pitanju neka floskula koju je jednom neko rekao rekao a sada svi ostali za njim kao papagaji ponavljaju.Naravno da nisam jedini koji je bio u zabludi, i koji je u potaji verovao da će dobro uvek i u svakoj situaciji da pobedi zlo a da je dobrota daleko nadmoćnija u odnosu na zlo, pogotovu na ljudsko zlo.Nisam sebe doživljavao kao moralistu a ipak sam čitav život to bio.Činilo mi se sasvim normalnim i ljudskim da neko pogreši ali da se uvek na kraju ispravi da se pokaje i da se sa lošeg puta vrati na ispravni put.Ali to je vidim sada bila moja samoobmana kao i mnoštvo drugih koje sam u svojoj pesničkoj uobrazilji živeo.
Juče sam vodeći razgovor sa jednim komšijom čuo sledeću rečenicu a odnosila se na ljude koje je trebalo da on pozove na seosku proslavu.Nije važno ko će da nam dođe već kakve ćemo imati od njega koristi i asne.To me je malo iznenadilo i našao sam se zatečen jer ja sam često pomagao ljudima ne očekujući ništa od njih za uzvrat.Naprotiv čak sam želeo da oni imaju korist, zahvaljući u sebi Bogu što mogu da pomognem i što mogu da budem velikodušan.Zar se sve mora raditi iz koristi, pitao sam komšiju.Zar i za jedno obično druženje za jednu tako prozaičnu proslavu treba tražiti interes? Sve je inters, odgovori mi on. I ja tu zaćutim.Bože pomislim pa u kakvom to svetu živimo kad je sve interes.Kad je sve proračunato kad u svemu i oko svega pravimo kaklulaciju dali će nam se nešto isplatiti ili pak ne. Zar život nije življenje samo po sebi zar za svaku sitnicu treba da se preračunvamo.Zar ljude ne možemo same po sebi da prihvatamo po tome dali nam njihovo društvo prija ili ne. Dali nam oni energetski i duhovno odgovaraju ili ne. Dali za njih imamo simpatije ili emocije ili je sve baš ta prokleta kalkulacija koja znači da družićemo se sa nekim ako imamo od njega nekog interesa ili pak hasne.
