Pred kućom sam u kasno popodne.Ulicom žene sa ivanskim vencima u torbama na groblje idu.Nebo se za oluju letnju sprema.Gnevan vrapčić na krošnji kestena se dživdžani.Mrtvi nisu mrtvi već su živi, čujem u sebi glas pokojnog igumana Damaskina.Živi su, kaže mi ponovo ali ne sa nama već sa Bogom.Ne slušam ga,jer opet si tu kao i svake godine, vidim te na drumu, voziš bicikl i nosiš u kotarici od pruća venčić za pokoj duše ocu i za imendan sinu. Pratim te iz daleka misleći na one zabludele duše što u Gospodu rajsko naselje traže.
