Puni su ih veliki gradovi. Na stotine i hiljade njih u svojim skromnim proleterskim stanovima, šćućure se ponekad zimi kraj prozora i toplih tučanih radijatora, zagledani u bledo plavetnilo neba i zamišljaju šta se dešava i kako je u njihovom zavičaju. Oni pamte iz svoga zavičaja ono što su svi zaboravili. Oni se sećaju događaja koji se i nisu desili, ali u njihovom sećanju oni žive. Oni pamte imena i događaje, pamte ulice i mesta, pamte delove atara i toponime, pamte reči, idiome, običaje, a pogotovu hranu, bolje i lepše od svih. Oni nikada ne govore o stvarnim i pravim razlozima zbog kojih su se odselili. Oni, uglavnom odbegli od svojih sirotinjskih porodica kojih su se stideli, otišli su sa željom da zaborave svoje poreklo kakvo je stvarno, već su se uglavnom vezali za poreklo po svom iskonstruisanom sećanju. Onu su ustvari veoma tužni likovi koje sam sretao u različitim vremenima i pod različitim okolnostima i u različitim gradovima. I nije važno iz kog su dela ove naše sumorne Srbije. Selonostalgičari su svugde i iz svakog kraja isti. Veoma mali broj onih koji su otišli i migrirali iz sela prema gradu su uspešni i žive neki malo bolji život, najviše je onih koji su posle Drugog svetskog rata otišli za boljim životom i tamo se utopili u jednu bezličnu gradski masu. U svakom od sela u Srbiji se, gotovo za svaku porodicu, zna biografija i poreklo u poslednjih sto i više godina u nazad. Zna se i ko je kakav bio, i kakav mu je bio deda, i baba i prababa, iz čije je kuće došla i sve po redu. U selu je predanje na porodične istorije još uvek veoma živo. I daleko je bilo jasnije dok se nisu pojavile televizijske emisije i serije koje su na jedan kvazi način počele da fabrikuju osnovne postulate seoskog pamćenja i na jedan takav surov i besprizoran način počele da uništavaju svojim glupim dosetkama i fazonima zdravi, seljački duh. Selonostalgičari su takve monstruozne tvorevine prvo počeli da prihvataju i prosto da ih promovišu kod rođaka na selu. I sad, kad okolnosti koje su ih proizvele, kad su nestale, kad je nastupila liberalna i tržišna priča, oni selonostalgičari i nemaju druge do da počinju pojačano i nekako na prečac da se vrzmaju oko zavičaja kao oiinjali mačkovi oko slanine. Oni dolaze u svoje mesne zajednice, u svoje zavičajne klubove gde se sastaju i gde nude svoje usluge i sećanja koje za ljude koji žive u selu sad i nemaju nikakve važnosti. A naravno i narod u selu ih gleda podozrivo i samo se smeška i kaže u sebi, evo opet su došli kuferaši. Treba im malo da se očešu, došli su da dobiju onu za njih tako preko potrebnu naklonost kako bi mogli da nastave život u jednom od solitera velegrada.
