Gluvoća je kažu mana, bolest, a ja kažem da je ponekad i dar. Tako je bilo i sa Eržikom. Kad se udala za Maku grobara i nije se toliko primećivalo da ne čuje, a kako su godine prolazile i kako su deca rasla, ta mana je sve više dolazila do izražaja. Maki to nije smetalo jer i on je bio malo nagluv. Maka je odrastao kao grobarov sin i živeo je u kućici na groblju sve dok se nije oženio i dok otac mu Palika nije otišao u penziju kad je selo dobilo novog grobara, a Maka je morao da se iseli na kraj sela. Maka je u mladosti voleo da sluša rok muziku, kupovao je ploče uglavnom stranih bendova i na gramofonu sa velikim zvučnicima odvrnutim do kraja ponekad je slušao sa drugovima muziku. Nekada se dešavalo, dok je bio momak kad se zatvori kafana, da dovede društvo i da odvrne Cepeline tako da je groblje treštalo. Maka je uvek u jednoj sobi imao rakije i to one koja je donošena na daće pokojnicima i gde je uvek ostavljan po jedan fićok kako je bio običaj za grobljara, kako bi on bio uvek pri ruci da okopa ili pak nešto popravi oko grobova.
Pred dućanom sam sreo pre neki dan njega i Eržiku. Nešto su se prebrojavali za pvo i za cigare. Dok su pričali, on ju je gledao pravo usta, a ona je vikala da je on bolje čuje sa aparatom slušnim nabijenim na levo uvo. Maka je već gotovo trideset godina radio u Livnici kao fizički radnik na najtežim poslovima u jezgrovnici. Eržika je bila domaćica, sedela je kući, podizala dve ćerke koje su se i udavale i razudavale, kuvala je i spremala, čekala od prvog do prvog platu i naravno Maku svakog popodneva sa posla iz Livnice. Eržika je krupnija, viša i teža jedno trideset kolograma od Make. Tog dana, kupivši pivo i cigare, prvo su zapalili po jednu, a onda su otvorili krmaču i napijali su međusobno nudeći se sve dok plastična flaša nije bila prazna. Uredno su je odložili u kantu za smeće, a onda je Eržika zagrlila Maku kao majka što čini sa detetom i krenuli su kući. Iza njih se viorio dim cigareta, a ja sam sedeći na panju i izdaleka posmarajući ih, promrmljao sebi u bradu: Život je to.
