Zove me prijatelj, filozof, dramski pisac i šezdesetosmaš, sa Fruške gore, i nudi mi dvadeset i jednu ovcu dvizarku da mu u zamenu štampam i objavim dramu od deset tabaka. Malo me je iznenadila njegova ponuda. U pitanju je njegova prva knjiga, drama, koja je rađena po ugledu, kako i sam kaže, na Šoa. O dvizarkama mi je ispričao, preko telefona, čitavu poemu, o tome kako su pametne, kako su tek sad počele da se mrču, kako će tek da daju u sledećim godinama najbolje jaganjce i najviše mleka. I još mi je rekao da će mleko da poskupi, da na Fuškoj nema kome, osim kasapima, da ih proda, a da je šteta jer ih je on "na cuclu" odhranio, i one, dvizarke, su mu kao deca i nikada ih ne bi dao da se zakolju. A ja, naravno, kakvim me je pomalo sažaljivim i lakovernim Gospod dao, poželim da mu pomognem. Saopštim njegovu ponudu mojoj porodici, tek da osluhnem reakciju. Otpor je bio daleko veći nego što sam očekivao, naročito zbog toga što je za štampanje knjige potreban novac. Suzdržao sam se i shvatio da uprkos njegovoj lepoj priči, i njegovoj želji da u poslednjim decenijama života objavi svoje jedino i najbolje dramsko-filozofsko delo, da ja, ipak, moram da se suočim sa realnošću i sa štamparem kojem se knjiga ipak mora platiti. Ućutao sam i zamislio se nad pojmom dvizarka. Tu reč sam prvi put čuo u mome detinjstvu kad je deda pričao kako su za vreme ćesarije gazdili Mrazovi. Bili su biroši na salašu kod spajije. Pogodba je bila da na deset godina čitava porodica, dakle, dva brata, njina četiri sina, i njiini petoro sinova sas ženama i sas decom radidu i održavadu, kao svoje, spajijino imanje na Aladaru, i da kao platu, kad se sve završi posle deset godina, dobijedu od spajije dvesto dvizaraka. Svake godine po dvadeset, ali u godini isplate da ih u jednom cugu bude dvesto iz jednog čopora. Da budu cigaje bez belege. I, naravno, kad su Mrazovi završili i odslužili pošteno ono što je bila pogodba, spajija ih je isplatio kako je dogovoreno i oni su se sas ovcama sa salaša prebacili pod selo, ali pošto se porodica namnožila, a kuća im je bila mala i nisu mogli svi da se u nju smestidu, rešili su da isteru ovce na vašar da prodadu i da kupidu erdeljsku građu za kuću, a i rezerve da im se napravi tišljeraj. U ono dobo kuće su se nabijale od zemlje, a pokrivale su se trskom i sve se moglo raditi o sebi. No, da se vratim na početak priče i objasnim šta je to dvizarka. U pitanju je ovca od dve godine. Redosled je sledeći: prvo ide jagnje koje se vodi do godine, potom ide šilježe koje se vodi od godine do dve godine i tada postaje polno zrelo i doživljava prvu mrku, to jest parenje, i do tada ima jagnjeće zube u ustima. A kad se ojagnji dobija dva ovčija zuba i ima već dve godine. Tada je buduća ovca u najboljoj kondiciji, i po ta dva ovčija zuba ona je dobila naziv dvizarka. Kad je Bogdan Mraz istero dvesto dvizaraka na vašar da proda jedan deo kako bi kupio građu erdeljsku, ceo vašar u Debeljači se skupio da ih gleda i da im se divi. Bile su kao srne u punom naponu snage, jedna ko druga sa crnim glavama i niko nije mogao da se čudom načudi kako je Bogdan uspeo da ih tako sortira i da ih napari. To je bio dagađaj o kom se čak pedeset godina docnije govorilo, događaj za pamćenje, a evo, sto godina od kada se desio ja sam ga se iz priče setio, a sve sa željom da pomognem prijatelju koji je šezdesetosmaš, filozof i dramski prisac i koji želi da objavi prvu knjigu u poslednjim decenijama svoga života.
