Kad mu se otac Neda obesio u konke za gredicu, na salašu u Selištu, i kad ga je Baka zateko kako visi, na ustima mu je još uvek bio zalepljen čik od zavijače, i kao da je bio mlak, činilo se, tada je prvi put u sebi pomislio, a posle kod sanduka očevog i glasno naričući, kazo: Bože, Bože šta sam ti ja tako zgrešio, da me tako patiš? Plako je glasno i sve redom spominjo, grleći sestre i mater nad otvorenim kovčegom, dok je sveštenik čitao jevanđelje. Bio je neispavan od čitave noći sedenja pored kovčega pokojnika, a malo je i popio i ništa ga nije sprečavalo da iskaže kroz naricanje svu svoju patnju i bol koja se kupila u njemu od detinjstva. Malo je pamtio za dobro, a muka i rad su ga zajedno sas nevoljama pratili kroz čitav život. Nešto je išlo iz njega i prosto je kuljalo, u naletima su se mešali i srdžba, i samosažaljenje, i ljubav, i čemer, a i nespavanje i piće. A sas druge strane kovčega stojali su brat Nedin Vojica, sas sinom Grujom i spušćeni glava ćutali su, iza nji je bila ostala rodbina i komšije. A Baka je naricao i spominjao dedu svog Gruju koji je bio ugledan domaćin i za života stekao lep imetak, dok nije u starosti ispustio kajase iz ruku, a sinovi počeli da gazduju, a snaje da se takmičidu u spremanju lepi jela i luksuzu. Ali sve je bilo kratkog veka. Nije da bude gazda onaj ko je rođen i koga je Bog dao da bude siroma. I sarana i daća posle nje prošla je Baku u bunilu nekom i naricanju, a tek posle smo čuli, od žene mu Zagorke, da je pio i tablete za glavu i rakije, i piva, i da se zato tako ponašo. Nije mogo da podnese da skida oca sas vešala i ta mu se slika stalno okrećala u glavu, govorila je posle Zagorka. I tako se treći dan po pogrebu malo odbunio i vratio se redovnim poslovima koji su čekali za njim. A slike u njegovoj glavi se i tada nisu smirile, nadolazile su u naletima ko talasi i otvarale stranicu po stranicu Bakinog sećanja na porodičnu istoriju i na neku ukletost za koju je verovao da postoji i za koju nije znao koga da krivi, ali je video da se kroz njegov vek u njinu kuću ređu nesreća za nesrećom, i šta se to stvorilo od take kuće što je bila. Odgonetao je docnije kroz čitav život nevolje koje su ga snalazile na različite načine i kroz mnoge životne situacije, od detinstva pa, može se reći, do sudnjega dana. Ja sam ga upoznao prvi put jedne godine kad smo krunili kukuruz i kad je zajedno sa grupom radnika, kao šef krunjače, došao u naše dvorište. Nisam mnogo obraćao pažnju na ostale radene, ali on mi je bio nekako simpatičan. Bio je onižeg rasta i veoma pokretljiv, a umeo je da barata sa traktorom i krunjačem. Sa njim je bila u grupi, među radnicima, njegova žena koja se zvala Zagorka i za koju su govorili da je Srbijanka i da je došla u naše selo preko svoga seljanina Ranka koji je kao traktorista radio kod nas u seoskoj zadruzi. Ona je puštala u krunjač kukuruz i videlo se da je veoma vešta, brza i mnogo vredna. Baka je već na prvom susretu rešio da je oženi, to joj je i rekao, a ona, kao i sve udavače koje su dolazile iz pasivnih krajeva u Banat, veoma rado je prihvatila. Živeli su zajedno sve do njene smrti, ali dece nikako nisu imali. Nije se znao pravi razlog, da li Baka nema dinar u jajetu ili je ona jalova, kako su govorili u selu, pa se zato i sklonila iz njenog sela da se uda kod nas di je niko ne poznaje. Baka nije bio neki lepotan, a nije bio ni naročito zgodan, a za sebe je govorio da nije lep, al je trefljen. I zaista, od tok prvog susreta učinilo mi se da sa tim čovekom mogu da razgovaram, i imao je neku neobičnu tugu u izrazu lica, i nešto je iz njega govorilo da ima neku muku koju godinama ćuti i prikriva kroz život. Bio je radnik od poverenja kod gazda Mileša i ovaj mu je davao da vozi traktor i da rukuje mašinama, kako sa krunjačom, tako i sa krupačem za mlevenje deteline, a takođe i sa kosačicom, a po potrebi sa plugom i tarupom za kukuruzovinu. Pre Zagorke Baka je imao još dve neuspele ženidbe, i to prvo s jednom salašarkom iz Padeja, a onda s jednom Mađaricom iz Bačke. Ni jedna ni druga se nisu dugo zadržavale, jedva da su sastavile po šest i malo više nedelja. Sa Zagorkom je stekao i napravio kuću od pečene cigle, i traktor je imao, i nešto marve, i može se reći da je dobro napredovao, pa čak i posle smrti oca, kad je isplatio sestre, sve mu je u životu išlo kako treba. A onda se Zagorka razbolela i iznenada je umrla. Tužio je za njom nekoliko nedelja, a onda se malko naderan jedne večeri spanđao sa jednom raspuštenicom iz Vranjeva koja je imala dve ćerke, i čim je dao ženi šest nedelja ona se priselila sa decom kod njega, tako da ih je bila najednom puna kuća. Baka je vredno radio da se devojke školuju i sve je bilo potaman, i nije primetio da Ruža baš i ne ide u am, malo je bila tiša i lenjija. Al zavolo je bio Baka, a ona je bila lepa i umela je stalno da ga drži na blagom odstojanju, davala mu se, al nikad baš do kraja, a on se silio da joj se dokaže. Četiri godine je prošlo kao tren, a kada je video da se ništa ne teče, da se sa mesta ne pomera, jer sve se deci koja nisu njegova daje, a ona još nije ostala trudna. Jedne noći mu je kazala da i ne može da rodi jer joj je jedna baba nešto uvrnula unutra u matericu kad je drugu ćerku rodila. Baka se sa njom podelio. Al ne lezi vraže, Ruža je sedila kod njega, al nije sedila zabadava i na sud ga je dala i izvukla mu je, kako se to kaže kod nas, i crno ispod nokta. Malo je tugovao posle deobe, al joj je dao što je tražila, i ratosiljo se bede da više ne školuje tuđu decu. Za njega su govorili u selu da se kao raspuštenik jedno vreme bio prošvalero sa nekom udatom ženom, i da ga je muž uhvatio na delu i da su se potukli, a kad je Baka pobego, jer je ovaj hteo sa velikim nožem da ga zakolje i baci svinjama, on je ženu meto na špediter i jedne nedelje posla podne nosio je od ćoška do ćoška di su sedili ljudi i svima govorio da je kurva, i tuko je da svi vidu. A kad se sve smirilo i malo zaboravilo, dovo je novu ženu koja se zvala Margita i koja je imala velike sinove koji nisu bili sa njom, al je Margita već posle nekoliko meseci zatrudnila i rodila mu je ćerku Maricu. Za Margitu kažu da je bila vredna i vatrena i da Baka nije mogo da je se najebe, kažu da je bila zdravo duboka. Ona ga je uvela u red, a kad je počela da mu brani da pije, a on se nije smirio, jednostavno je upalila traktor i svoje stvari zajedno sa detetom stavila na prikolicu i odselila se od Bake u Vranjevo u kiriju. I još kažu da je pokupila sve novce od useva. I nije bilo druge do da Baka dalje nastavi sam, ali ne za dugo, i prosto se namestila Mara, visoka i muškobanjasta žena koju su svi u selu zvali Tetak. Ona ga je kao više puta udavana raspuštenica prihvatila onakvog kakav je i sa njim se zajedno opijala do iznemoglosti. Često su se od pića oboje i upišali. Ali nisu prestajali sve dok nije Baka počeo da poboleva. Ljudi u selu su se prdačili i govorili da će Tetak doći glave Baki. A tako je i bilo. Nakon nekoliko godina on je oboleo od pića i tuge jer mu Margita nije dala da se vidi sas detetom, sa Maricom, a i otkrila mu je da to nije njegovo dete, u šta on nije mogao da poveruje. Vodila se na njegovo ime, a nije bila njegova. Ali Baka je govorio suprotno: Nije važno čije je dete, kad je u mom oboru, moje je. Do smrti se nije treznio. A u testamentu na kuću i zemlju je dao uživljenje Tetku, a posle smrti da sve bude Maricino. A njegova uzrečica: Boj se boga! i danas kad sretnem Tetka pred dućanom sevne mi kroz glavu. A takođe i rečenica, koja se odnosila na njegove deobne bilanse sa bivšim ženama koja je više bila jadikovka: Ej, Baka, Baka, ti opet siroma, šta si Bogu zgrešio da još jedamput ostaneš siroma i sam?
