Kad me je je pozvao da dođem na njegovo oproštajno veče, moj komšija pokojni Stevan Đukičin, bilo mi je malo više od šest godina. Nikada do tada mi nije niko uputio tako ličan poziv. Osetio sam se posebno uvaženim i nije bilo te sile koja bi me zadržala da ne odem da ispratim i da ne prisustvujem oproštajnoj večeri mom komšiji preko puta koji se spremao u mornaricu. Mom starijem bratu se to baš i nije svidelo, ali kad je Stevan kazo, a on ide u vojsku, onda i nije imao kud. I roditelji su me pustili da prisustvujem ispraćaju. Za mene je to bio doživljaj posebne vrste, a i prilika da učestvujem i vidim mnogo stvari koje se dešavaju između momaka i devojaka u živo što je za mnoge moje drugove bila tajna. Još od militarskih vremena, kod nas u Banatu, ispraćaji u vojsku, to jest u ono vreme ispraćaji u vojnu, bili su nešto svečano, dramatično, uzvišeno, a ujedno i veselo i patetično. Budići vojnik je bio glavni junak u toj melodrami i on se osećao nekako ponosan i važan, a mnogi su tek na ispraćaju u vojsku bili po prvi put u prilici da se osećaju nekako u centru pažnje kako familije i rodbine, a tako i prijatelja i komšija i može se reći celog sela. Prema vojnicima se uvek kod nas iskazivala posebna pažnja, a kad su regruti u pitanju tu je pokazivana i neka blagonaklonost i sućut i neki iskonski, a nikad ne izgovoreni, prećutani vapaj koji je usmeren ka bogu, a koji je glasio: Samo da se na miru vojnik vrati kući. Svi su imali razumevanje za regrute, a i bilo im je dozvoljeno mnogo toga što ranije nisu smeli. Stevan je bio najstariji od sve dece u našem komšiluku i on je imao veliki ugled i autoritet kad su u pitanju fudbalske utakmice koje su bile organizovane i koje su se dešavale u parkiću na bivšim malim pijacama, a tako i kad su bile tuče sa drugim krajem, a i kad je bilo u pitanju zavođenje kako naših tako i devojaka koje kao prije dođu u naš komšiluk i u naše selo. Bio je vedra i nemirna duha i imao je hrabrost i smelost za nove avanture. A njima je uvek bio ne samo sklon već ih je do kraja života upražnjavao na različite načine. Ali to će biti tema kasnije. Na njegovo orproštajno veče su došli svi iz komšiluka pa i ja kao najmlađi. Svirala su dva harmonikaša, Rade Srbijanac i Jovan Krcko. A sala u njihovoj kući, koju je još deda Ševa pravio za vreme kralja Leksandora, bila je prepuna momaka i devojaka. Stolovi su bili prepuni pečenja i različitih pića a ponajviše vina i rakije domaće proizvodnje. Ja sam u jednom kraju sedeo sa Markom koji je bio brat od strica budućem vojniku. Marko je bio uvek raspoložen da me primi u svoje društvo, iako je bio u tom trenutku gotovo duplo stariji od mene. I njemu su već bili udarili brčići, ali ih nije brijao. Na stolu je bilo i raznih likera, a za devojke koji ne piju i slatka vina. I naravno kolača razni fela, ali uglavnom onih koji su mogli da se naprave u domaćoj radinosti, a to su bile gorabije, štanglice, keksi iz prese, rolati sas pekmezom,itd.
Bilo je to vreme kad je u mome selu bilo svega u pet reona pet televizora. Slušali su se radio programi i emisje koje su imale muzičke sadržaje. Oni koji su bili malo učeniji i finiji su slušali strane radio stanice, ali to je bila retkost. Na igrankama u selu je svirao omladinski orkestar na čelu sa Momom Makedoncem koji je svirao trubu. Tu su u orkestru bili još i Duško Apaš, Mile Kičov, Đura Cigljar i naravno neizbežni Steva Gustika sa gitarom. Muzika je bila strogo podeljena na zabavnu i narodnu, a na ispraćajima se veoma retko pevala zabavna muzika, uglavnom se pevala narodna. Krcko je bio harmonikaš koji je skidao hitove i prvi ih je promovisao i pevao na veseljima gde je bio pozivan kao svirac. Stevanovo veče je bilo za pamćenje, ne samo kad sam ja u pitanju i kad je u pitanju moj prvi detinji doživljaj ispraćaja vojnika, več i po tome što je domaćinski bilo spremljeno svega u izobilju, mislim na hranu i na piće, a i po gostoprimstvu i slobodi koju su mladi ljudi mogli da iskažu. Jer su njegovi roditelji Braca i Anđa važili za one koji nikome neće mnogo zameriti, pa i ako naprave nešto što je malo neprimerenije i slobodnije kad je u pitanju ponašanje momaka i devojaka. Stevan je sedeo u pročelju sa svojom devojkom Mirom. Blistao je nekako i bio je dobro raspoložen. Mira je bila je sveže natapirana i nakarminjena i na sebi je imala velu svilenu bluzicu, džemperić od vunice preko leđa i teget suknju sa faltama, ali nešto malo izbnad kolena. On je imao košulju Perlon po poslednjoj modi što je kupljena u Veneciji i kangar štofane pantalone. Iznad glava na zidu iza njih, bila je uveličana i uramljena velika Stevanova maturska slika. Stevan je sijao nekako, a i Mira je bila posebno lepa. Bili su u centru pažnje i posle toliko vremena zabavljanja, Stevanovim odlaskom u vojsku, njihova ljubav i veza se po prvi put stavljala na ozbiljniju probu i na ozbiljnije iskušenje. U ono vreme je služenje mornarice trajalo dve godine, a možda i nešto više, tako da su mnoge mladalačke ljubavne veze stavljane na ispit zrelosti i probu vernosti i odanosti. Omladina se veselila i pevala onako proizvoljno u jedan glas. Naravno, harmonikaš je vodio jer on je uglavnom znao sve reči. A pevalo se glasno, da se sve orilo, kako je to bilo popularno u onom vremenu. Stevan i Mira, onako zagrljeni, izmenjivali su nežne poglede i povremeno su se ljubili. Nikome to nije smetalo i sve je to bilo deo oproštajne večeri koji je sasvim normalan i koji su svi opravdavali. Govorilo se: Bože, mladi su, i treba da ljubu, pa nećedu se dugo viditi, on sad ide u vojsku... Momci i devojke koji su došli na ispraćaj su se ljubili, i grlili, i pevali, i napiajlo se tu, kucalo sa čašama, i sve kako to priliči. Neki momci i neke devoje su izlazili napolje da se malo rashlade i da se malo ljubakaju. Ja sam sedeo sa Markom koji je sa smeškom na usnama posmatrao šta se dešava u sali. A tamo je bilo sve kao na sceni, kamendije je bilo u izobilju, a Marko je voleo da se smeje i u svemu je tražio onu, za njega uvek preko potrebnu, notu humora kojoj je uvek još malo dodavao i svojih komentara, gledajući da svemu da svoj onako karakterističan satiričan pečat i intonaciju. Ostao sam do pred zoru kad su se poslednji gosti počeli razilaziti kućama. Neki su izlazili napolje pijani da povraćaju, neki su se teturali i grlili jedni druge, kad su devojke otišle i kad je ostalo ono samo muško društvo. Stevan je Miru prvo vodio da malo sede kod njega u njegovoj momačkoj sobi i tamo slušaju ploče, a onda ju je otpratio kući. Kad se vratio, kažem, već je ostalo ono dobro naderano muško, momačko društvo i on je, pošto je sutra trebao da putuje, otišao malo da prilegne. Pre no što je otišao svratio je do mene i do Marka da nas pita kako smo. Marko mu je ispričao nekoliko humornih scena sa Živom Drtinom koji se napio i morao da ide da pritače, a usput se i malo zaljubio u jednu priju iz Vranjeva. Ona ga je odbila i to ga je pomalo deprimiralo i zato se napio. A svima je bilo žao Stevana koji ide u vojsku. Mene nudio kolačima i pitao me da li ću i sutra doći da ga ispratim. Obećao sam da ću doći, i dok sam u praskozorje išao preko puta kući, mislio sam u sebi hoću li ja ikad narastiti već jednom pa da kao Stevan imam tako lepu devojku i naravno da idem u vojsku.
Malo sam spavao nakon dolaska kući, a i kako bih kad mi je u glavi bučala muzika i prodrni Krckov glas, pogotovu kad su u pitanju one pesme koje su govorile o rastancima i o velikoj tuzi ljubavnika koji se možda nikada više neće videti. A desilo se još nešto što mi je poremetilo san, a naravno o tome se nije smelo pričati, bar ne javno jer je u pitanju bila krajčanska tajna. Svi su unašem kraju znali da prija koja se pokazivala kao Vranjevkinja i kao rođaka Stevanova koja studira u Novome Sadu, da je je u pitanju njegova druga devojaka. Uvek, pa i do kraj života, Stevan je bio okružen lepim i strasnim ženama kakv je i sam bio. Ali te noći, a ustvari još s večeri, Marko mi je rekao da mi imamo jedan poseban zadatak, za koji je Stevan, kao najstariji u komšiluku, a bogami i najjači, odredio nas dvojicu, a to je značilo da trebamo zabavljati Milu u prednjoj sobi i sa njom slušati ploče na gramofonu dok ne prođu sas večerom oni stariji koji su došli na oproštajno, a bilo je tu i neke rodbine njegove devojke Mire. Stevan je uživao u tim stalnim tajnim švalerskim igrama i to je davalo poseban šarm njegovom izgledu, a mene i Marka je odredio da budemo jataci u njegovim tajnim švalerskim kombinacijama. Valjda je mislio da ćemo biti posebno odani, što je bila i istina, a i mi smo mu bili i najbezopasniji kod dame iz Novog Sada. Marko je provaljivao svoje fazone i smejali smo se i slušali domaće šlagere iz onog vremena i bogami i po koji strani. Tu sam prvi put od neke starije devojke dobio kompliment da sam sladak i simpatičan, ali da ne smem nikako dozvoliti da me tako smešno šišaju već da trebam nositi frizuru koja se zvala tarzanka i da bi mi tako lepo stojala. Marko je ustao u moju odbranu i objasnio da se ja nisam još izborio i da sam tek osnovac, itd. A ona me je onda privukla sebi i poljubila me nekoliko puta u obraz i još je rekla: Da te poljubim, a ti znaš umesto koga. Malo sam se bio zarumenio, ali se nisam nećkao da primam Stevanu namenjene poljupce, kad me je već po zadatku poslao da čuvam priju iz Novog Sada i da joj prvim društvo. Prija nije sutradan ostala da prati na stanicu Stevana, otputovala je prvim jutarnjim vozom, a mekoća njenih poljubaca u obraz kod mene je stvorila nesanicu tako da sam se čitavu noć prevrtao u krevetu. Kad sam tog jutra ustao, majka, koja je primetilada sam se su toku noći vrpoljio u krevetu, me je pitala šta sam jeo, a baka je dodala, sigurno si kasno jeo fašira i gorabija, a od tog oće stomačić da se uzbuni, još pogotovu kod dece.
Oko podne, svi smo se iskupili kod Stevana, pošto je popodne trebao da ide, jer je voz koji putuje za Beograd išao tačno u četiri sata. Tu su došli još neki regruti koji su tog dana narukovali i malo se prepričavalo šta se sinoć dešavalo, kako se ko u piću i veselju ponašao, i sve je bilo prvih sat vremena u znaku evociranja uspomena na prethodnu noć. I kako su svi bili pomalo naderani i nakon slabo prospavane noći, već za prvih sat vremena su bili kao u noćašnjem transu, a harmonikašima se priključio još jedan svirac koji se zvao Duka. I krenule su pesme, one koje se uglavnom pevaju na ispraćajima i koje se mogu nazvati regrutskim pesmama. Drugovi koji su ostajali u selu grlili su regrute i pevali im, sa posebnim naglašavanje pojedinih strofa koje su trebale da svojom patetikom još više pojačaju emocije kod regruta. U jednom trenutku Stevan me je pozvao na stranu i pitao me dal je sve bilo sinoć u redu, sada posle toliko godina ja ne mogu da se setim imena prije, za koju sam bio zadužen da je zajedno sa Markom čuvam. Sve je bilo u redu, a poljubila me nekolko puta, to je kaže za tebe. Kad se ja vratim ti ćeš već narastiti i za tobom ćedu sve devojke ludovati, kad se ja vratiim sve ćedu biti naše, govorio mi je onako tiho, a onda mi je dodao da tri godine i nije šala, a ja sam tada shvatio da je mornarica rod vojske koji najduže traje, ali da je posebna čast služiti u mornarici, a pogotovu za nas Banaćane i klasične kontinentalce. Videlo se da je Stevan malo podnapit, ali ja sam mu tog časa poverovao i u sebi sam govorio da ćedu, kad se Stevan vrati, sve najlepše devojke biti naše. Društvo se već bilo dobro zagrejalo, a stigla je i Stevanova javna devojka Mira i krenuli smo da pratimo vojnika, a tu su nam se priključili i ostali regruti kojima roditelji nisu bili u prilici da prave ispraćaj, a oni i nisu bili na tako dobrom glasu kao naš Stevan koji je uvek držao po nekolko devojka, jedne za javnost, a neke su bile tajne. I tada sam shvatio da devojke najviše vole tajne ljubavne veze. Shvatio sam da u tome postoji neka posebna čar i lepota. I krenuli smo velikim sokakom, onako uz pesmu i pratnju sviraca, svi zagrljeni sa flašama pića u rukama. Stevan je sa Mirom bio u sredini, bili su zagrljeni a Mira je plakala, dok je Stevan napijao sa drugovima i junačio se jedno vreme, a onda se i on na stihove: Nema ništa da se krije Mire mi je najžalije, rasplako i celo vreme do ulaska u voz su oni plakali i sa suzama ljubili jedno drugo. Mnogo toga mi nije bilo jasno, pošto su se i ostali stariji drugovi Stevanovi rasplakali i zajedno sa njima se grlili i pozdravljali za rastanak i ja sam ponesen atmosverom, a pošto sam mekog srca, počeo da plačem i nastavio sam da plačem čitavo vreme dok Stevan nije ušao u vagon zajedno sa ostalim regrutima. Otpravnik je, dok smo bili na stanici, tri puta dolazio da nas opominje da se voz već duže zadržao nego što treba i da se moramo sklanjati da ne bi neko posradao. I nekako nas je urazumio, a kad je voz krenuo nekoliko flaša je razbijeno o točkove lokomotive, za srećna puta regrutima. Kad sam se vratio kući, majka me je pitala kako sam se provo i kako je bilo, a ja sam joj rekao: Bilo je zdravo žalosno, svima je bilo žao što Stevan ide i svi su plakali, i ja sam plako. Na moje reči baka se ubacila sa konstatacijom: Furtom je tako bilo, kad se regruti ispraćadu da se dreči, al šta ćeš, ko nije za vojsku taj nije ni za ženidbu. Složio sam se sa bakom i krenuo u drugu sobu da legnem malo da se odmorim, a u sebi sam mislio samo da prođu te tri godine Stevanove vojske, pa da, kako je kazo, sve devojke budu naše.
