U detinjstvu sam majstorima smatrao umetnike i stručnjake svog zanata. Za njih sam mislio da ništa ne može da im se otme iz ruku.Da oni svojom umešnošću mogu da sve što je pokvareno poprave, da oni umeju sve ono što mi ne umemo. Jer svaki tehnički proizvod je neko napravio i uvek neko može da ga popravi.
Življenje i vreme su pokazali da moje predstave i idealizacije ljudi od zanata koje nazivamo majstorima su samo reči koje sam pod sugestijom odraslih usvojio i držao ih se kao pijan plota. To što sam ih ja doživljavao ko male čarobnjake koji brzo lako i sa smeškom umeju da poprave sve ono što je pokvareneo u poslednjih dvadesetk godina saradnja sa majstorima različitih profila često je demantovala.
Moderno vreme je donelo i novi moral u svemu, pa i kad je u pitanju majstorski zanat. Želja za brzom i lakom zaradom je učinila da se i među majstorima pojave oni koji ne vode računa o kvalitetu svoga rada već se više rukovode sitnim lukavstvima koja se brzo otkriju a po sistemu DRŽI VODU DOK MAJSTORI ODU.
Moderno vreme mi govori da su pravi majstori koji drže do majstorskog, esnafskog morala retki i kad ih vidimo u prolazui trebamo im skinuti kapu i pozdraviti ih.
Postoje oni koji su češći i koji nisu dovoljno posvećeni da do kraja znaju tajne svog zanata,a to ne umeju ni da mušteriji iskreno kažu. Već se foliraju da sve znaju pa se onda njihov posao zove fušeraj, a oni fušeranti.
Pogodili ste poštovani prijatelji ovaj tekst ima svoj epilog u stvarnoim i svakodnevnom životu.
