Postoje ljudi koji vas nerviraju, postoje boje, pojave u prirodi, a ponajviše vas izgleda nervira vaša sopstevenost i rastrešenost kad ne možete misli da kocentrišete na jednu stvar, na jednu pojavu, na jedno bice. I onda sve radite sa nekom zadrškom, kao samo na brzinu, pa ću onda ono... I tako dalje, nerviranje vam ponekad tako uđe pod kožu da i kad niste nervozni nervirate se što niste dovoljno nervozni. A nervoza se pojačava kad vam je nešto uskraćeno, kad i sami sebi uskratite nešto pa osećate da vam u tome času baš to fali. A najčešća nervoza dolazi kad je u pitanju hrana. Jednom prilikom gostovala sa sinom jedna beogradska novinarka kod mene u kući na kraju sela. Moja supruga je spremala ručak kako to već dolikuje i pekla palačinke i to one malo veće koje ovde zovu gazdačkim. Nikasso, kakvim ga je bog dao da voli da jede, počne priču sa Stefanom, novinarkinim sinom koji je bio dosta godina mlađi od njega: A jel ti voliš kad ti mama peče palačinke? Moja mama ne kuva, odgovori Stefan. A jel ti tata peče palačinke, ponovo će Nikasso. Moj tata ne živi sa mamom. Nikasso ga gleda i glasno zaključi: Mora da je bio mnogo gladan pa je otišao.
