Namnožili se, fala bogi dragom. Pročitali po koju knjižicu iz teorije književnosti i sada prosipaju pamet. Prosto vuku pisce za rukav da im objasne kako i kada i u kojoj količini treba da stvaraju. A pisci ih uljudno i snebljivo gledaju kako se gađaju stranim izrazima. Kako cokću ustima kad izgovaraju svoja analitičko - sintetičko - didaktičko - hermeneutičko i fenomenološko mišljenje, sa pozom umišljenom kao da odgonetaju crne rupe u svemiru. Oni sebe vide kao ljude koji žele da utiču na tokove savremene književnosti, oni se za takve i izdaju pred drugima, pred damama pogotovo. Oni paradiraju svojom nedoučenošću poneseni čudom jezika i finoćom onih kojima se obraćaju. Zaboravljaju da na modernu književnost više ni najumniji ne mogu uticati. Književnost je postala točak koji se okreće iz sebe samog. Ona više ne trpi nikakve uticaje, a pogotovu ne priučenih mastiljara koji se izdaju za nešto više. Oni se ponašaju kao stražari na kapijama dobrog ukusa. Oni mažu barjacima teorija iz prošlih stoleća koje su brucoši već zaboravili. Šilje svoja pera poštapajući se književnom tradicijom iz prošlih vremena kako bi je dorekli, a ustvari se šlepaju kako bi prikrili nedostatak kreacije i talenta. U trećem mileniju književnost se oslobodila okova koji su joj godinama bili nametani od strane i učenih i priučenih, ona se oslobodila njihove smešne potrebe da je racionalizuju i uokvire. Oni su slepi za novo vreme. I kao što se ljudi u religiji sve više okreću direktnom kontaktu sa bogom, bez posrednika, isto i u književnosti, svi ti polunaučeni kritičari i nemaju mesta kao sveštenici za olatarom pravih vrednosti kad je u pitanju literatura. Moderni čitalac je dovoljno učen i obrazovan da više ne može da trpi posrednike između sebe i pisca, i između sebe i dela. Moderni čitalac ne želi da mu se posreduje i da plaća danak i za posrednika. Kao što kupuje robu iz svoje fotelje direktno od proizvođača, na isti način želi da konzuimira i literaturu iz svoje fotelje. Dakle, bez plaćanja danka posrednicima. U tom novom svetu nema mesta za nadrikritizere. U modernom vremenu i književni časopisi su izgubili smisao. Ta neka kritika je trebala da pročita delo pre čitaoca i da mu ga preporuči. Ona je želela da stvori autoritet kojem će se verovati i tako držati neku banku i kod pisaca i kod čitalaca. Fakat je da je smisao toga postao nevažan. Čitalac više neće da veruje ni reklami. On je izvaran na milion načina i shvatio je da se od njega traži samo jedno: da knjigu kupi, čak i nije važno da li će je pročitati. Moderna literatura mora da ima na koricama i u naslovu ono što će da privuče čitaoca da u moru kulturnih dobara koja mu se nude baš tu knjigu kupi. Moderan čitalac veruje da je pisac taj brend koji će mu garantovati zadovoljstvo čitanja teksta. Moderne knjige ne smeju da budu dosadne, ne smeju da budu preterano duge, ali uvek moraju da budu intrigantne. Moderna literatura mora da se dešava preko interneta. Knjige treba da se prodaju elektronski i da se na taj način već najavi kraj čitave jedne industije koja je stvarala kapitale na muci pisaca i novcu čitalaca. Moderan čitalac ne želi da dugo živi na jednom mestu. On ne može seliti kao nomad svoju biblioteku, ali zato može nositi svoj laptop i biti u prilici da preko neta pre spavanja pročita nekoliko stranica svog omiljenog pisca. Tu, u takvom svetu, nema mesta za naše nadobudne kritizere. Cene eletronskih knjiga će biti daleko niže i novac od prodaje će koristiti samo piscu. Svi oni koji su sa strane na knjizi i od knjige živeli, a na račun pisca i čitaoca, otpadaju, ali će najpre otpasti nedoučeni kritičari. Oni nemaju mesta u tome novome svetu. Ne govorim o nauci o književnosti i književnim delima koja će se razvijati zajedno sa stvaranjem novih dela i stvaranjem novih sinkretičkih i multimedijalnih projekata. U novo vreme, s novom literaturom i novim medijima, i naravno, u novoj potrazi za najvišom tačkom na nebu koju ja zovem Novim zenitom.
