Promovišem knjigu na nekom sajmu u Sremu. Spremam se da krenem. U mojoj sobi puno ljudi, familija. Tu je moj otac, moja ćerka, sklanjamo sobu, iznosimo nameštaj, izvlačimo tepih i skidamo firange. Moja ćerka se ljuti. Kaže da moramo voditi računa o njenom nameštaju, o štafiru i ostalim sitnicama. Stvari iznosimo iz prednje sobe u veliku kujnu, a tamo su već dva starinska kreveta obojena u krem. Trebamo putovati. Umoran sam. Mislim da cemo zakasniti. Ćerka ima pre mene promociju u biblioteci, a ide nas više iz familije. Evo na sajmu smo koji liči na čekaonicu autobuske i železničke stanice. Moj brat nosi rukopis moje knjige koju sam mu u mladosti dao. Recituje moje pesme. Sedimo. Čekam svoj red. Izlazim na terasu. Dosadno mi je. Još malo pa ce me prozvati. Sedam za neki sto i setim se da ne znam da li sam u žurbi poneo novu knjigu koju treba da promovišem. Oko mene su ljudi. Pokušao sam na vrata, bila su zatvorena. Sigurno ce neko doći, otvoriti ih. Nisam siguran. Čekam da se neko od mojih pojavi da pitam da li je u gepeku moja knjiga. Oko mene vrvež. Prilazi mi mnogo ljudi. Prilaze mi neke žene, poznanice, novinarke. Pričamo Pomalo koketiramo. U srcu mi je bila zebnja da li sam poneo knjigu. Sad ce me pozvati. Sad cu imati nastup. Da li su moji ukućani, koji se nalaze u hali, izvadili da prodaju moju novu knjigu. Sad više nisam siguran ni kako mi se zove knjiga koju promovišem. Nije mi bila u pameti ni jedna pesma iz te knjige, a znam da je u pitanju ljubavna poezija. Prilaze mi neke devojke. Pričam sa njima. Ponovo koketiramo. Nikako da dođu moji. Nikoga da se pojavi. Sam sam. Sam sam. A oni su mi uzeli knjigu. Bio sam zaokupljen njima, njihovim problemima. Sad više ne znam ni da li sam je napisao.Da li sam je objavio. Odjednom, u dvorani sam za promocije. Sedam za sto. Odnekud dolaze Gruja i Saša. Pozdravljam se sa Grujom. On insistira da se poljubimo. Ljubimo se. Pružam ruku Saši. On se pravi da me ne poznaje. Još malo pričamo. Oni odlaze. Od nekud tamburaši. Ponovo sam na terasi sam za stolom. Umoran sam. Mlitav. Nemam snage da se pomerim. Ne mogu da mislim. Zaboravio sam da se sećam. Oko mene neki ljudi. Vesele se. Nešto slave. A kad će moje književno veče? Pitam koliko je sati. Kažu, pola deset. Nešto se dešava. Ne pozivaju me. Krenem napred. Prolazim kroz gomilu vremešnih dama. Recitujem im nešto. Iz grupe se izdvaja garava. Pozdravljamo se, grlimo, stiskamo telo uz telo, kao u šezdesetim. Vrela je. Osećam kako mi se prsti prosto utapaju u njen struk. Opojno miriše. Bliski smo. Veoma bliski. Idemo da vidimo šta je sa mojom promocijom. Zagrljeni smo .Vrela je. Kako muž uspeva da te saplaiše?, pitam je. Ona se postidi, spusti glavu. Ja moju ženu teško, ohrabrim je. I mene moj teško. Znao sam, pomislih u sebi. Ulećemo u halu, kad tamo mnoštvo ljudi. Sala je prepuna a nikoga od moje familije. Pitam za promociju. Ne znaju. Niko ništa ne zna. Prilazimo jednom stolu. Zagrljeni smo, bliski. Kad tamo devojke i momci društvo neko kulturno-umetničko. Proslavljaju nešto. Vidim nikog ne poznajem. Pitam za promociju. Ne znaju. Nešto si pogrešio, kaže garava. Pomešao si dan, možda salu. Pomešao si, možda, vreme. Ne znam,
odgovorim i počnem je jače pritiskati sebi. Možda nisi ni objavio knjigu. Sad više ni ja nisam siguran i privijem je jače. Možda je sve ovo tvoja želja da me imaš. Biće da je to. Odgovorim joj i privijem je još bliže. Probudim se naglo. Shvatim, u pitanju je bila promocija knjige koja se piše sama u snu. Ovo je njen prološki deo.
