Сви смо ми пуки угарци,који се боре са ватром
Смисао те борбе је у пепелу
У оном труњу које остане после ветра и кише
Нисмо ми ту да би надвладали пламен
Ту смо да би се у пламен претварали,бар у оно доба
Када је срце јаче од костију
Срце никада није било тело угарка
Напротив, угарак је прошће његово
Било би понижење за човека
да се врати богу без ожиљака.
Бог га не би имао по чему памтити.
Онај, којег смрт није имала чиме пред Богом похвалити
и поменути ,и није смрти достојан.
Памтим Оца по радостима, због тога и певам,
када пролазим крај гробља.
Он ме чује и руга се са главом у капуљачи, пред пакошћу, која мисли
да га је надјачала. Смрти се плаше они, који нису живот дозрели.
Вино, то сам ја. Љубав је његов укус, жар и лудило.
Бити распојасан и непаметан у виру љубави, право је осећање
узвишеног бола, који не убија, него ти држи главу изнад води. Чува те у ватри између пламена и жара.
Ту се мрште угарци, пепео им праши очи.
Не сузиш, не плачеш, ти течеш у море, да би и сам море постао.
