Postoje noći kad počne u meni da se odvija dijalog sa prijateljem iz detinjstva koji se u docnijem životu bavio filozofijom a upokojio se pre nekoliko meseci.Teme su uvek i životne i vasionske, a sve po sistemu šta bi bilo kad bi bilo.Naše duge noćne sedeljke u mladosti kad smo intenzivno čitali knjige i kad smo kao sunđeri upijali iz njih ponuđena znanja i lepotu bile su uvek dinamične i razgovorljive.
Jutros sam video jednu zajedničku fotografiju koja je oslikavla svu različitost naših karaktera.Ali prvo ću da kažem jednu našu raspravu.Sedeli smo u lokalnoj kafani, a za susednim stolom je spavao lokalni beskućnik koji se zvao Bukal.Bio je toliko pijan da se upišao, a kelneri ga nisu izbacili napolje.Zapravo nisu videli da se uneredio. Šta ti misliš, pitao me prijatelj.Sažaljevam ga, rekao sam. Ja ga prezirem.rekao je on.
Dok sam gledao naše fotografije iz mladosti video sam moje lice kako odiše blagošću i nekom tugom. Njegovo je odisalo čvrstinom, arogancijom i prezirom prema objektivu, zapravo prema celom svetu.
Nikad nisam mislio da sam sa mojim stavom prema Bukalu pijanom bio u pravu, ali nikada se nisam mogao zakleti da je i moj pokojni prijatelj u pravu. Istina mora da j negde između.
Kako vreme prolazi sve više mi je jasno da je sa njegovim umiranjem umro i jedan deo mene.Da moj ostanak u životu znači dvostuku odgovornost,da mi i nema druge do da nastavim dalje da plutam u međuprostoru između prezira prema naopakosti sveta i sažaljenja istog.
