Nedeljama već trčim u mestu.Naprežem se svakoga dana sve silnije i jače da gradiram brzinu i rad kako nogu tako i uzimanja vazduha u moja restartovana od duvana pluća. Trčanje je stvar ličnog izbora,i ne spada u grupu devijacija koje se nagrađuju.Ja sam naravno društveno odgovoran čovek.Ne konzumiram alkohol,ne bavim se narkoticima,dečijom pornografijom i politikom.Nisam dovoljno crkven, a religiozan jesam, da učestvujem u kolektivnim molitvama u hramu.Ja ne dobijam nagrade, a šta bih sa njima radio osim da i njih teglim na mome putu trčanja u mestu.
Da se razumemo nisam tako počeo,kad sam krenuo,tada sam imao cilj da treningom steknem nadnaravnu kondiciju.Da budem prvak sveta i ne samo to,želeo sam da budem brži od vlastite misli. Hteo sam da sebi pokažem da dok pomislim da sam tamo da sam se već vratio nazad.To je bio moj cilj kako da pobedim trčanjem sebe u brzini.
Vremenom se od trčanja u mestu tlo od trenja pod mojim nogama tanjilo tako da kad je pukla zemljana opna otvorio se vulkanski gejzir što me je sa vulkanskom magmom izbacio u nebesa.
Nisam prestajao da trčim u mestu.Postao sam trkač večnosti.
I sad kad je lepo vreme kad pogledate u nebesa videćete kako ispod mojih đonova kao varnice iskaču rumeni oblačići i nastavljaju da plove prema suncu.
