Bože kakva tuga me uhvati kad vidim svu urušenost i zapuštenost mojih banatskih sela.Kad vidim koliko bavljenje zemljom ume da učini od ljudi bezvredne stvorove u društvu koje se svojom nezdravom nebrigom i ideološkom dezorijentisanošću okrenulo protivu onog što je bogom dano i prirodno.Koračam pored polusrušenih kuća u kojima već godinama niko ne stanuje. Koračam pored kuća koje mi liče na odbačene ikone, čiji se molioci i ukućani odmetnuli od samih sebe i krckaju svoje živote po nekim perifernim gradskim ćumezima odakle ponekad kao bezoblična masa prokuljaju po trgovima i bulevarima. Te kuće u kojima niko ne živi i od kojih su se i štakori sklonili osamljene i zaboravljene vape za toplinom i ljudskošću, prosto klecaju pod teretom godina i žude za božijom i ljudskom milošću i pogledom. A oni koji su iz njih otišli, zaboravili porodicu, rodbinu prijatelje zavičaj u nemogućnosti da izdrže pritisak bede i stalno gušenje pod sve većom marginalizacijom onoga što ih je dalo odlaze u gradove kao u samozaborav kako bi prodisali slobodnije sve dok ne shvate grešku, dok ne osete svoju bezciljnost i svu bedu koja će se sručiti na njihova pleća. I više nemaju kud a ostaje im jedino uteha da njihovi bližnji neće videti jad u koji su zapali.A kad neko istigne nazad kao gost u svoja banatska sela vidi da im se ne raduje, oseti da im srce ne lupa onako veselo kao u mladosti, vide koliko su otupeli i postali nevoljni za sve, vide da nazad ne mogu a napred im je neizvesno i bezlično i teško. Shvate da im život postane mora koja ih steže u dugim noćima dok leže u krevetu sa glavom priljubljenom uz zid i vide da više nikad ne mogu usniti, a kamolii živeti svoj san.
