Za taj dan novine su najavljivale
prijatne prolećne temperature. Pričalo se o punoletstvu kraljevine Jugoslavije
na naslovnoj strani „Politike“ i svetlim danima koji će nastupiti posle novog
nacionalnog sporazuma. Tome je bila posvećena i karikatura koja je pratila
naslovnu temu. Sastanci ministara i njihovi odlučni govori davali su privid
postojanosti nove vlade. Upravnik grada Beograda je otišao u penziju, seljanke
iz Pinosave su u velikoj reportaži opisivale svoja pijačna iskustva, dok je „Politikin“
reporter iz Vranja predstavljao život lepe Malike, Stankovićeve inspiracije za
lik Koštane, sada starice. Novine su davale savete za zdrav život, a u modnoj rubrici
pisalo se o novim frizurama. Bile su tu i najave za pozorišne predstave i filmske
projekcije, među kojima treba izdvojiti živopisne naslove „Pesmom kroz život“, „Jača
od strasti“ i „Verni drugovi“. Na više od pet stranica na kraju novina davane
su reklame za čudesne vodice, pomade, nakit, sapune, cipele, haljine, pene za
brijanje… Uopšte, život je tekao normalno, suštinski: još jedan uobičajen dan bio
je pred žiteljima „punoletne“ kraljevine Jugoslavije. Jedini je problem što je
taj dan bio šesti april i što će do njegovog kraja svet koji je „Politika“ u svom
poslednjem predratnom broju opisivala u potpunosti nestati. Preko milion stanovnika
Jugoslavije, kako govore kasnije procene, poginulo je u toku rata. Broj onih
koji su život nastavili kao invalidi ili sa teškim povredama, da se ne priča
tek o ljudima koji su proterani iz svojih domova ili su im ti domovi uništeni višestruko
je veći. O načinu života tek ne treba trošiti reči. Svet pre šestog aprila i
svet nakon završetka rata, četiri godine docnije, potpune su suprotnosti. Štaviše,
čini se da je taj svet potpuno nestao. Da je bilo ko pomenuo tu mogućnost žiteljima
predratne kraljevine Jugoslavije tog šestog aprila koji je opisala „Politika“
verovatno bi bio posmatran kao potpuni ludak. Uostalom, isti slučaj bi bio
ukoliko bi neko, recimo, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina „prorokovao“ onako
krvavi raspad druge Jugoslavije. Naposletku, pokušajmo da zamislimo kako bismo mi
reagovali da nam je neko pre dve godine pomenuo koronavirus i posledice koji će
on doneti. Ipak, ma koliko nam to izgledalo neverovatno, te promene su dolazile
odnoseći ta vremena u nepovrat. Ili kako bi to sjajno izrazio Džojs u priči „Mrtvi“:
„Postojani svet koji su ti isti mrtvi nekada gradili i u njemu živeli
rastakao se i iščezavao.“ Sliku tog iščezlog sveta čuva istorija, ali jedino
u potpunosti može da nam je vrati književnost. Sjajno nam to pokazuje Radovan
Vlahović.
Nastavljajući tačno tamo
gde je stao u romanima „Bapa“ i „1934.“ (romani se mogu čitati odvojeno, ali
mnogo bolje je čitati ih hronološkim redom), Radovan Vlahović u „Mučenicima“ tka
priča o Bapi, banatskom salašaru, i njegovoj porodici. Opisujući događaje koji
su se odigrali 22. marta 1941. na praznik Četrdeset mučenika sa brojnim reminiscencijama
koje nas vraćaju u prethodne godine, Vlahović u isto vreme stvara raskošnu sliku
života Banata pred samo izbijanje rata.
Zadatak kog se Radovan
Vlahović u ovom romanu poduhvatio daleko je od lakog. Na prvom mestu to je
ispisivanje krajnje kompleksne porodične priče, koja se račva u mnoštvo
vremenskih i prostornih rukavaca i donosi nam sudbine brojnih junaka. S druge
strane, ovaj roman je istorijska hronika predratnog Banata, u ovom slučaju Karlova
(današnjeg Novog Miloševa) i tamošnjeg načina života. Dodajte tome i rekonstrukciju
tadašnjeg govora Banata – u kojoj Vlahović briljira – i dobićete predstavu o
kompleksnosti ovoga romana. Najbitnije od svega, svi ovi slojevi su sjajno sjedinjeni.
Vlahović je precizan hroničar, detaljan do tančina, ali u isto vreme vrstan pripovedač
koji sve konce priče drži u sigurnim rukama.
Radovan Vlahović, istaknuti
srpski romansijer, prozaista i pesnik, rođen je u Novom Bečeju. Nakon studija
jugoslovenske i svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu posvećuje
se književnom stvaralaštvu. Do sada je objavio mnoštvo romana, zbirki priča i
pesma i knjiga eseja, za koje je zadobio brojna priznanja. Njegova dela su prevedena
na nekoliko svetskih jezika. Osnivač je „Banatskog kulturnog centra“.
(…) život nije šala, već jedna zdravo ozbiljna
stvar – onaki nam bude kako mi udesimo da možemo da ga trpimo (…), misao je Bape, glavnog junaka romana. Pripovedajući
o njegovom životu, i to kroz sliku jednog njegovog dana, ali i prikaz godina
koje su tom danu prethodile, Vlahović čini sjajnu stvar. To je predstavljanje celovitosti
jedne sudbine kroz mnoštvo svakodnevnih, gotovo uobičajenih stvari. Opisujući Bapine
porodične prilike, način života, ishranu, radne navike, ali i predstavljajući
nam njegove misli, svetonazore, najintimnije dileme i padove, Vlahović gradi
nenadmašni prikaz jednog života. Uostalom, ono što on čini i sa sudbinama
drugih junaka, neretko drugih nacionalnosti (kako sam Vlahović ispisuje u romanu:
„(…) ko se ne meša sas drugim narodom, taj je ćorav kod očiju. Svi ljudi sve
znadu i od njih možeš da izvučeš i ono što ne znaš (…)), ali i
potpuno drugačijih shvatanja, kakav je najpre Bapin brat Dobrivoje. Tako se
dobija potpuna slika jednog davnog nestalog vremena koje više nije relikt
prošlosti ili muzejski eksponat, već stvarni svet koji opet naseljavaju ljudi. I
to svet koji će vrlo brzo nestati, što i sami Vlahovićevi junaci shvataju: „(…)
sprema se nov rat sonim ’Itlerom, a i ne sprema se, već je kreno, i kod nas je
gotovo prid avetinjska vrata stigo. Samo se mi malko pravimo prosti da ga ne
vidimo, a u stvari se bojimo i da pomislimo na tako veliko zlo.“ Svedočeći
o poslednjima danima tog sveta, Radovan Vlahović ne samo da nam ga „vraća“, već
i ispisuje izuzetan roman koji se čita sa istinskim uživanjem.
Naslov: Mučenici
Autor: Radovan Vlahović (1958-)
Izdavač: Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2020
Strana: 236
Pročitajte i prikaz romana „Evo čoveka“ Radovana Vlahovića
