Stvarati znači radovati se, govorili su novozenitisti, a kad je u pitanju Nikica Jurković, iz svega onoga što sam video, može se zaključiti da on iz konteksta svoga delovanja i svoje umetničke prakse potvrđuje ovu misao.
Biti umetnik u trećem milenijumu, u vremenu kad sve je podređeno spektaklu, novcu i marketingu, a još biti svoj i takav ostati i tako nastupati na sceni koja je duboko protivurečna, u jednom svetu koji je dehumanizovan, prevrtljiv i naopak, dakle, biti umetnik u takvom svetu, znači biti dovoljno hrabar i smeo da ostvaruješ se u svojim najdubljim duhovnim i emotivnim porivima i osloboditi se svih prašina koje je istorija umetnosti nataložila, i iznedriti jednu sasvim novu slikarsku i likovnu formu koja nam, već sama po sebi, otvara mogućnost da biramo sadržine i da percipiramo ovu umetnost na način koliko mi sami možemo da kreiramo i konstruišemo naraciju slik,a koje nam se nude kao geometrijski hladni i racionalni naizgled oblici.
Nikica Jurković nam kroz svoje slike nudi jedno novo osvajanje sloboda, ponajpre ličnih, koje su proizvod pobune protivu ustaljenih klišeizranih dosadašnjih umetničkih praksi u kojima je dominirala matrica prošlog veka i predinformatičke ere koja je pase u novom milenijumu, sa novim umetničkim konstruktivizmom iz kog se oslobađa energija prostara i otvara vizija jednog novog beskaraja u kome pojedinac želi da se ogleda i prepoznaje.
I na kraju bih se opet vratio novozenitistima za koje se veoma malo zna. Svako stvaralaštvo je lični umetnički čin i pobuna protivu postojećeg stanja, a ujedno umetnička žudnja da stvarajući umetninu dosegne oradošćenje i zaputi se ka ličnom beskraju iz kog će crpiti novu kreativnu energiju za nova dela. ...
