Poštovani Radovane,
U prilogu su pitanja za intervju sa vama koji će biti objavljen u jednom od narednih brojeva lista „Zrenjanin“
Povod za razgovor je književna nagrada „Karolj Sirmai“ za knjigu pripovedaka „Sve je u glavi“ koju ste nedavno dobili.
1. Pre svega recite nam nešto više o njoj? (ko i za šta je dodeljuje) Koliko vam zanči još jedno u nizu mnogobrojnih priznanja i nagrada koje ste dobili?
Nagradu Karolj Sirmai su 1975. godine ustanovile opštine Vrbas i Temerin zajedno sa porodicom Sirmai u spomen na čuvenog pripovedača vojvođanske ravnice. Nagrada se naizmenično svake godine dodeljuje kako za autore koji pišu na mađarskom jeziku, isto tako i za autore koji pišu uglavnom prozu i pripovetku na srpskom jeziku. Na žalost, veoma mali broj knjiga ovoga autora je preveden na srpski jezik. Inače, mene je iznenadilo ovo priznanje, tim pre jer je žiri tražio od mene da učestvujem na kokursu sa mojim knjigama priča koje su objavljene u prethodnoj godini i ja sam ih poslao, a nakon nekoliko nedelja su me obavestili da je moja knjiga pripovedaka Sve je u glavi ponela ovu prestižnu nagradu. Značaj jedne književne nagrade se meri veličinom dela onoga u čije ime je ona dodeljena, takođe, i onima koji su tu nagradu za svoje knjige poneli. Među dobitnicima bih posebno istakao autore koji su pisali i pišu na srpskom jeziku, jer one čije knjige su na mađarskom jeziku ne poznajem: Aleksandar Tišma, Boško Petrović, Milorad Grujić, Radivoj Šajtinac, Vida Ognjenović, Jovica Aćin, Vasa Pavković, Mihajlo Pantić, Đorđe Pisarev, Milan Micić i drugi. Nagrada me je obradovala tim pre jer ja kroz književno delo negujem tu našu banatsku i vojvođansku multikulturalnu priču i duboko verujem da ona i u vremenima budućim ima svoj uzvišeni smisao.
2. 1975. objavili ste prvu priču, a od 1980 prisutni ste u mnogim književnim časopisima. Šta se promenilo za protekle četiri decenije kako u vašem stavralaštvu, tako i u izdavaštvu?
Promenilo se mnogo toga kako u mom ličnom životu tako i u svetu književnosti. Ja sam pišući i objavljujući knjige sazrevao i kao ličnost i kao pisac. A što se književnosti uopšte tiče, ona je za poslednjih pola veka doživela mnoštvo novih tumačenja otkrivajući nam se iznova u raskoši i lepoti kao riznica jezika u mnoštvu novih formi. Kad je izdavačka produkcija u pitanju došlo je do tranzicionih promena tako da smo umesto velikih izdavačkih kuća, koje nisu mogle da izdrže tržišnu utakmicu, dobili mnoštvo malih vrednih izdavača koji objavljuju nove i ništa manje vredne knjige na radost čitalačke publike.
Promenilo se mnogo toga, a prvenstveno u mom životu i u mom stvaraštvu. Ja sam kao pisac kako živeći tako i stvaralaštvom, čitanjem i uopšte učešćem u književnosti i u književnom životu umnogome sazreo i proširio svoju svest o književnosti i o životu u kome sam se kao po Gospodnjem promislu našao. U poslednjih nešto manje od pola veka u književnosti su se desile tektonske promene, počev od toga da su se pojavili novi pravci i teorije koje su književno delo odvojile od one do tada vladajuće socrealističke i modernističke matrice da je književnost na neki način kritička svest čovečanstva i najednom je postao trend da se forma izdigne iznad sadržine, a takođe je i književno delo tretitano kao jezičko umetničko delo. Pad berlinskog zida i ratovi na prostorima bivše Jugoslavije učinili su da se i moje kako viđenje književnosti tako i samo delo, u skladu sa mojim novozenitističkim težnjama, u kreativnom smislu menja i transformiše, i u skladu sa jednim novim pomerenim i promenjenim senzibilitetom u odnosu na godine kad je socrealizam bio dominanta u kojoj je moja generacija odrastala i stasavala. A što se tiče izdavaštva, ono se u tranziciji iz državnih firmi preselilo u privatne izdavačke kuće i u svakom slučaju, od trenutka kad je ukinut zakon o verbalnom deliktu, umnogome se libralizovalo i učinilo dostupnim, tako da se knjige objavljuju na tržišnom principu.
3. Osnovali ste i finansirali kulturnu manifestaciju „Dani Teodora Pavlovića” koja i danas živi. U čemu se ogleda njegov značaj i zašto je sam događaj važan za Banat
Teodor Pavlović je rođen u mome delu sela koje se nekada zvalo Karlovo, pre više od dve stotine godina, i bio je prvi sekretar i reformator Matice srpske koja i danas slovi za najstariju nacionalnu kulturnu instituciju, kako u našem narodu tako i u regionu. Sama manifestacija Dani Tedora Pavlovića koju sam isprva osnovao u mojoj crkvenoj opštini, gde je Teodor svojom zaslugom i sahranjen, je dala zamah i krila da se naš deo Banata probudi iz dugogodišnje letargije i otkrije da je sa Teodorom i naravno Maticom srpskom probuđena i srpska nacionalna i građanska kultura i da je naš Banat, kao jedna od najrazvijenih regija onoga vremena u ćesariji, bio njena kolevka. Kroz sve ove godine Dani Teodora Pavlovića su dobijali na značaju i kroz samu nagradu koja je postala jedna od uglednijih u srpskom duhovnom prostoru ponajviše zbog njenih dobitnika: Čedomir Popov, Vasilije Krestić, Vladeta Jerotić, Ranko Žeravica, a iz našeg Zrenjanina Radivoj Šajtinac i drugi. Dani Teodora Pavlovića su i samu Maticu srpsku učinili vidljivijom u našem postsocijalističkom Banatu koji je u prošlosti, a to se vidi i po spomenicima ispred Matice, umnogome uticao da se ova naša najstarija kulturna institucija u poslednja skoro dva veka uzdigne i utemelji na Olimp nacionalne kulture koji joj sa punim pravom pripada.
4. „Banatski kulturni centar” u Novom Miloševu, prvi privatni kulturni centar u državi na čijem ste čelu, aktivan je od 2006. Koji je vaš recept za trajanje? Šta su bili i ostali najveći izazovi sa kojima ste se susretali? Koliko dela ste objavili i koliko su imena tih autora danas prisutna i važna u svetu književnosti.
Moj kulturološki i književni koncept je išao putem od osnivanja Privatnog pozorišta u prirodi 1985. u Krušedol selu, kome je zabranjen rad, preko Kulturnog dvorišta u Novom Miloševu 1986. godine, preko kulturološke i izdavačke delatnosti Novog zenita u devedesetim godinama, pa sve do BKC-a, koji je nastao u ovom obliku kao porodična kreativna industrija. Dakle, ja sam oduvek zastupao stanovište i to sam i svojim životom i radom potvrdio, da umetnost i kultura treba da se decentralizuju i da su duhovno snažni i kreativni ljudi podjednako potrebni i u malim i u velikim životnim sredinama. Nije decentralizacija kulture kad beogradski umetnici krenu po Banatu od mesta do mesta da tezgare. Decentralizacija je kad država prepozna i jednako uvaži kvalitet kako iz sela tako i iz metropole.
Nema posebnog recepta za trajanje osim posvećenosti, a u mom slučaju ona traje poslednjih skoro pola veka. Moram reći da sam se kroz sve ove godine sretao i sudarao i kao pisac i kao izdavač sa predrasudama što umetnički i kulturološki delujem iz sela. A onog trenutka kad je internet postao, zajedno sa društvenim mrežama, naša stvarnost, te razlike su se potrle. Moj san je postao stvarnost i ja sam iz paorske avlije mojih predaka počeo da komuniciram sa celim svetom i da u mapu globalnog sela ucrtavam moje selo kao jedno od kulturnih žarišta.
BKC je do sada objavio nešto manje šesto naslova, a od toga je gotovo stotina domaćih pisaca prevedeno na jezike naroda Banata.
5. Za roman „Evo čoveka” dobili ste nagradu „Najbolje iz Banata”. Po čemu pamtiti Ivana Danikova i njegovo stvaralaštvo?
Ivan Danikov je bio moj prijatelj, saborac izdavač, a za neke stvari i učitelj koji je mlad sagoreo i borbi sa birokratijom za pravedno mesto umetnika u društvu, a ujedno i za, kroz različite performanse, poetizovanje određenih prostora u gradu na opštu radost Zrenjaninaca. Sa Ivanom Danikovim, Daliborom Bubnjevićem, Radivojem Šajtincem, Milanom Micićem, Dejanom Molnarom smo osnovali Banatsko udruženje književnika koje je docnije Milan Paroški preuzeo i preneo u Novi Sad. Ovom prilikom predlažem i apelujem da se u Zrenjaninu osnuje književna manifestacija a ujedno i nagrada sa imenom Ivana Danikova.
6. Banat ima vrsne književnike: Todora Manojlovića, Vujiću Rešina Tucića, Voju Despotova, Ivana Ivanjija, Tibora Varadija. Kako gledate na njihova dela? Da li bi se i u kojoj meri ona mogla uvesti i u školsku lektiru.
Već sam rekao da je naš Banat regija iz koje je u poslednjih nešto manje od tri veka krenula srpska nacionalna i građanska kultura. Počev od Dositeja Obradovića, Teodora Pavlovića, Đure Jakšića, Jovana Sterije Popovića, pa preko Todora Manojlovića, Miloša Crnjanskog, isto tako i Tihomira Ostojića, Vase Stajića, Sime Cucića, a u novije vreme neoavangardnih pisaca i pesnika Vujice Rešina Tucića, Vojislava Despotova, Milorada Grujića. Odavde idu i Pero Zubac i Milutin Ž. Pavlov, a tu su naravno i Ivan Ivanji, Tibor Varadi, Jovica Aćin, Radivoj i Uglješa Šajtinac i mnogi drugi.
Zrenjanin je svakako još od buna u svemu prednjačio, pa i u tom da ima vrsne književnike od koji mnogi zaslužuju da budu u čitankama. Ali nažalost o tome ne odlučuju pisci već neke birokrate iz kruga dvojke. Za takvu stvar nam fali neko ko je bio delatan sa kritičkim akcijama i performansima kao što je bio naš pokojni Ivan Danikov.
7. Kakva je današnja banatska književna scena? Šta treba popraviti da tako kažemo?
Naša banatska književna scena prepuna vrsnih pisaca i pesnika, ali je razjedinjena i neorganizovana po zavičajnom i plemenskom principu što se može videti u vaskolikom srpskom kulturnom i knjiženom prostoru. Interesantno da kod nas u Banat koji ima doduše najviše književnih nagrada, jer ima i najviše manifestacija a i zaslužnih za naš nacion pisaca, dakle kod nas svi dolaze i otimaju se za nagrade i dobijaju ih, dok u drugim srpskim kulturnim i duhovnim prostorima niko od banastskih pisaca nije nagrađen. Nije to presedan, već je to višedecenijska praksa.
8. Koliko su Zrenjanin, Banat, Vojvodina plodno tlo sa kojeg autori mogu crpeti inspiraciju.
Zrenjanin je središte i duhovna vertikala čitavog našeg Banata i on je svakako u svom postojanju i kroz svoju istoriju davao piscima i umetnicima koji su živeli ili koji su dolazili u njega mnogo različitih povoda za inspiraciju a verujem da će i u vremenima budućim biti isto.
9. Na koji način se mogu podstaći mladi autori da bi stvarali i koliko je važno da dobiju svoju prvu knjigu?
Književnost je riznica jezika, a jezik je temelj za opstanak jednog naroda i države. Mladi pisci uvek i stalno nose energiju avangarde i bunta što je osnova da se neke istrošene tradicije i vrednosti prevladaju i da se počnu sa novom književnom generacijom i novim vremenom stvarati nove umetničke tradicije. Društvo mora da prepozna i podrži mlade pisce tako što će im finansijski pomoći da objave prve knjige.
