Jova Ribac je od svega najviše voleo da čita crtane romane kaubojske. A imao je svega osam godina kad je od Paje Cure, druga i komšije, dobio nekoliko crtanih kaubojskih romana. Ni Paja ih nije kupio, već ih je dobio od brata iz Pazove, ali njemu su oni bili dosadni, a imao je i važnija posla oko pomoći u kući i oko namirivanja stoke. I Jova je kao dečak rastao u siromaškoj paorskoj kući, ali je pomagao u kući samo kad mora i kad je nužda. A od kad je dobio romane o Kanzas Kidu, o Rej Karsonu, koji se još zvao i Duga kosa, poželeo je da bude kauboj, a od kućnih poslova je najviše voleo da čuva onih nekoliko ovaca i koza što su imali, jer je na miru mogao dok one pasu da čita po ko zna koji put svoje omiljene stripove.Zbog crtanih romana otac ga je više puta dobro istukao, a jednom mu je čak i krv iz nosa curila. I hod je vežbao kao kauboj, i ruke je držao kao da je svakog trena spreman da izvuče revolvere i nekoga u cilju pravde odbrani. Jovin stariji brat se zanimao za mašine i za majstoriju, a otac im je imao nekoliko jutara zemlje u Neradinskom dolu, par kobila, onih od domaćih konja, i stalno je želeo da zapati kravu kako bi nosio mleko u mlekaru i tako zaradio dobre pare kao što su to radili Curini. Imao je i malo šume bagremove u Remeti kod Bikavca, ali je nikad nije sekao već ju je puštao da raste, a za zimu se ogrevom snabdevao tako što je sekao glogove izdanke u Zovalju. Jova je rastao kao iz vode i sa deset godina je već počeo sebi da pravi od starih čizama pataške i opasače za pištolje koje je pravio od drveta. A sa dvanaest je istrgovao za neki polovni Engejac pištolj koji je tada bio veoma popularan ili kako su ga zvali plašljivac. A do romana je Jova dolazio na različite načine. Pozajmljivao je neke od drugova u školi, a neke je kupovao kad je bio u prilici da ima para, a neke je, kad je biciklom odlazio u Karlovce zajedno sa Jovicom Ćupom, jednostavno krao sa trafike dok je Jovica zagovarao trgovkinju. Čitav život je Jova sebe zamišljao kao junaka stripa i dok se momčio ponašao se kao kauboj za šankom. Nije voleo da sedi za stolom. Stojao je u jednom uglu i pio svoje piće baš kao usamljeni revolveraš, posmatao je dešavanja u kafani i kao da je uvek bio spreman da priskoči u pomoć nekom ko je slab i nemoćan, ili da nekog odbrani, ili da ispravi neku nepravdu i da zavede neki red. I kad se oženio i kad je decu izrodio, voleo je da čita crtane romane. A i sakupljao ih je godinama i uvek ih držao na jednom mestu gde nikome nisu smetali, a to je bio stari drveni kofer koji je njegov deda doneo iz vojske. A onda je jednog dana video da mu neki od romana fale. Kupovao je nove i kad ih je pročitao odlagao ih je u kofer, ali namesto da se broj povećava on se smanjivao. Jova se našao u čudu - kako je moguće da mu iz kuće nestaju njegovi romani. A u to vreme je radio u kombinatu kao pomoćni radnik u mlekari. Pitao je ženu da nije možda deci davala njegove romane, a ova mu odgovori da pita svoga oca. I zaista, kad je otišao u očevu sobu, u koju je inače retko ulazio, na stočiću je video da stoji jedan raskupusan strip. Otac mu Miloš je zavijao duvan u njegove omiljene stripove. Videvši to, Jova je prebledo prvo, a onda mu je krv jurnula na lice tako da su mu se uši zacrvenile. Pa, što tako babo, pitao je oca, što s romanima mojim kad sam ti kupio onaj klozet papir za zavijanje? Ja ne bih da te trošim, a ove sve si romane već pročito, a i te glupsti ti ne trebadu. Na reč glupost Jova je najednom prsnuo i nešto se otkačilo u njemu i počeo je tuče oca. Nije birao, a ni gledao gde udara sve dok starac nije prokrvario, i dok mu se žena nije uhvatila oko ruku da ga zaustavi. Tuci mene, nemoj babu, vikala je. I deca su cikala i plakala. Od larme su se i komšije sjatile i sve je najednom uzavrelo. Starcu je liptala krv iz nosa i iz arkade, jedva su mu je zaustavili. Jova je u besu napustio kuću, uzeo sav novac koji su imali i otišao biciklom u kafanu i tu je počeo da pije i čašćava sve do večeri dok nije došla muzika zajedno sa pevačicom koja se zvala Hajra i koja je bila muslimanska kućevna ciganka. I tu je Jova dao srcu na volju sve do jutra i dok je imao para, a kad mu je nestalo, pozajmio je, a kad je i to potrošio, već je svanulo kad ga je gazda sa kelnerima izbacio iz kafane. Istog dana nije otišao na posao tako da nije bilo nikog da primi mleko, a već sutradan je smenjen sa tog radnog mesta i poslat u brigadu sa nadničarima. Otac mu Miloš se iste večeri malo pridigao, oči su mu bile zatvorene i sve pune podlivaka krvi. Komšije su htele da ga vode kod doktora u Karlovce, ali on nije hteo. Samo se šćućurio na svoju perinu sa glavom zabodenom prema zidu i tako je ćutao nekoliko dana. Ništa nije jeo, samo je vode pomalo pio. Nije ni pušio. Kad se istreznio, Jova je tražio oproštaj od oca, ali ovaj mu nikada nije oprostio. Samo je govorio da se za take budalaštine ne diže ruka na oca. I još je rekao: Dabogda ti se, sine Jovo, ruka osušila. Na te reči Jova mu je odgovorio: Prvo će tvoja, babo, jer sam ti samo vratio batine. I tako je u selu ostala priča Kad je Jova vraćo ocu batine.
