Kroz čitav život, od detinjstva me je pratilo njeno ime, a da i nisam bio svestan koliko će moj put biti obeležen njenim putem i koliko mi je na tome putu davala snage da istrajem. Moja baka Milena je kao bogobojažljiva žena u odlučnim trenucima koji su bili vezani za moju porodicu, a nosili su u sebi onu neizvesnost gde obična ljudska umna i fizička snaga nisu bile dovoljene, je govorila: Da da Bog, Majka Božija i Majka Angelina. Ime Majke Angeline mi je kroz čitavu mladost bilo u svesti i ušima, ali nisam bio u prilici da upoznam bliže njen kult. Znao sam da je važna i da me štiti, znao sam da je ona na neki način i moja majka, ali nisam bio svestan koliko je ona u mnogome i moj životni put ispisala i koliko je ona važna u mome malenom životu.
Na seminaru na temu srednjevekovne književnosti, govoreći o Brankovićima i o žitijima, moja profesorka dr. Jelka Ređep je biranim rečima govorila i sa strahopoštovanjem o Angelini Branković. Pažljivo sam je slušao i osećao kao da govori o nečem što je meni veoma blisko, da govori o nekom ko je kao iz moje porodice.
Nekoliko godina docnije sam otišao da živim u Krušedolu selu i tamo sam bio u prilici da upoznama igumana manastira, pokojnog arhimandrita Damaskina i pokojnu majku Apolinariju, igumaniju manastira, i da takođe upoznam moju duhovnu majku mati Veru koja je po podvizništvu, ljubavi i iskrenosti umela da me oslobodi mnogih ljudskih slabosti kojih sam kao mlad umetnik imao. Nikada se i niko nije u mome životu toliko iskreno i duboko molio za moje zdravlje i za moj duhovni preporod kao mati Vera. Nikada je nisam pitao zašto to čini, ali sada, kad se mati Vera upokojila, shvatio sam da je mati Angelina kroz nju meni ljubav i iskazivala i davala da se blagodet božija na mene sliva i da u nevolji nalazim utehe i rešenja. Pored mati Vere, tu je bio i iguman Damaskin koji mi je pričao o svetim Brankovićima, a svake večeri dok smo do kasno u noć radili obične manastirske poslove, uvek je nalazio načina da mi ponešto iz života ispriča.
Nekoliko godina docnije, kad sam već živeo kao po poslanju u Banatu i kad me je život povukao i poneo na druge puteve, javila mi se telefonom sestra Melanija govoreći da mati Vera želi da dođe kod mene u goste. Kroz nju sam osećao ruku majke Angeline i to me je mnogo obradovalo. Nisam o tome nikome govorio i znao sam da je u pitanju nešto duboko intimno što se nosi godinama i možda i nikada neću moći to do kraja pojmiti i razumeti. Znao sam da je mati Vera obična monahinja i podviznica manastirska poslata da bude posrednica između mene i majke, znao sam da njen dolazak nešto znači, ali nikako nisam mogao da rastumačim šta. Od tada je prošlo više od dvadeset godina. Ali tada sam znao da mi majka Angelina šalje signale koje treban slediti, signale koje ne razumem dovoljno, ali sam ih osećao da me jačaju duhovno i da me oplemenjuju. I tako je i bilo
Godine prvodene u Krušedolu u blizini svetnje, u blizini moštiju svetih, učinili su da svet i ljude doživljavam drugačije i otvorili su mi put i navodili me i navigarili, a da i nisam bio svestan toga, u pravcu puta svetih Brankovića. U glavi mi je bila ona bakina misao da uz pomoć Boga, Majke Božije i Majke Angeline sve je moguće. Čuda su moguća i ona se dešavaju i mimo naše volje. Mi ih prepoznamo ili ne prepoznamo.
Jednog dana sam se obreo u manstiru Mesić za koji sam znao da postoji, ali nisam znao kakve veze ima sa svetim Brankovićima. U njemu je Vladika banatski zajedno sa majstorima postavljao časnu trpezu sa svetim moštima koje su u kamenu bile urezane. Ništa mi nije bilo jasno otkuda da se to baš toga dana desi i zašto da se ja baš nađem pored Vladike banatskog da postavljam i pomažem oko prenošenja časne trpeze. I sama pažnja vladike preme meni bila mi je malo neobična i blagost njegova i blagoglagoljivost kojom me je uveseljavao docnije na ručku posnom koji su sestre pripremile.
Prisustvo Majke Angeline i sad dok ispisujem ove redove osećam. Osećam da me njena ruka vodi, da se iz te ruke ponekad kao nestašni dečak otrgnem i pojurim u nepoznatom i opasnom pravcu, da bi me ona opet sa blagošću i trpeljivošću kao majka sa nestašnim sinom vratila sebi u okrilje da me štiti pred nadolazećim opasnostima i da me nesebično neguje i voli.
Kada sam pre nešto voše od godinu dana sa Draganom Sljepčevič načeo temu o tome da bi trebalo da se napravi neka pesnička manifestacija u sečnju i da ona treba da se tradicionalno održava svake godine i da bi ona trebala da afirmiše žensko pesništvo a da bi trebalo da služi za slavu i čast neke izuzetne žene u srpskoj istoriji iz prve smo se složili da to bude srpska despotica Angelina Branković. Dragana je dala naziv Sija knjiga majke Angeline, što se meni veoma dopalo.
Poštovani čitaoče pred tobom su pesme autorki sa prvog konkursa Sija knjiga majke Angeline.One su skup različitih pevanja i poetika o jednoj temi. Sve pesme su uspele da se na neki način približe majki angelini i da deo njene svetosti i uzvišenosti prime u sebe i oplemene se kako one same tasko i njene autorke.Takođe smo se i svi mikoji smo učestvovali u projektu osetili na neki način pričešćeni prisustvom svetog duha pri svakom izgovaranju imena majke angeline.
Ovaj tekst stavljam umesto predgovora knjizi jer svako od nas ima svoju pesmu i svoj doživljaj unutrašnje posvećenosti kad je upitanju majka angelina, a pesme u knjizi su samo zbornik onih koje je u tom trenutku ideja o manifestaciji pod nazivom Sija knjiga majke angeline na jednom nmestu sabrala. .
