Pamćenje me zaista dobro služi, a i bavio sam se književnošću u vreme dok je za života, kao legenda, Miroslav Antić zemljom koračao, ali nikada ga nisam upoznao. Nisam se ni očešao o njega. Nisam čak bio ni na jednoj njegovoj književnoj večeri. Tek posthumno sam, na poziv mojih prijatelja iz Mokrina, odlazio na Memorijale koji su na trgu u njegovu slavu i čast priređivani. Ali to i nije tema moje beleške. Tema su svi oni koji kažu da su se družili sa njm, da su ispijali špricere, da su oni baš ti koji pamte one reči koje veliki estradni pesnik onoga vremena nikome nije rekao. I kako idem iz sličnog miljea zavičajnog kao i Mika i svedokom sam bio kroz poslednja četvrt veka mnogih svojatanja i prisvajanja i pripisivanja reči koje je pesnik rekao našim lokalnim i zavičajnim pesnicima. Poznajem bar pedesetak ljudi koji se kunu da im je Mika jedne noći u kafani toj i toj rekao za njihove stihove da su odlični, da su genijali, da inspirišu i sve tako do u nedogled. U ono vreme dok je Miroslav kao kraičak večnosti hodao po Vojvodini kao deo zvanične, može se reći državne književnosti, i kad je bio na vrhuncu slave, ja sam bio zajedno sa još nekoliko mojih prijatelja u književnim katakombama gde su se do usijanja isčitavale knjige i gde se marljivo pisalo i verovalo da je literatura misija i da je pisac od Boga dat, a da će samo retki i veliki ostati da traju. A koliko smo bili u pravu vremena buduća neka pokažu.
