Ovo vreme u savremenoj književnosti mi liči armirani beton gde su majstori utrzali na materijalu a pogotovu na cementu. I kako to već biva beton se kruni, a prašina i šljunak nam škripe pod nogama.
Izforsirane veličine su se betonskim gvožđem dobro umrežile i preuzele zvanični deo književne javnosti. Pisali su jedni o drugima, veličali su se međusobno, nagrađivali institucionalno podržavali i trgovali međusobno tradicionalnim i materijalno potkrepljenim priznanjima. Šepurili su se u medijima nalik luftbalonima.Podučavali nas i upućivali u svoje neoroze i ludila pretočena u knjige koje su uvek drugi plaćali.Tako zabetonirani nisu puštali da niko i ništa iz plodnog tla koje pod njima nikne i izraste.
Na sve su računali osim da su hraneći jedni druge simulacijim stvaralaštva reciklažom socrealističkog marketinga prilikom stvarnja betona utrzali na cemenetu, zapravo potkradali su jedni druge.
I beton je počeo da puca. I javila se jedna potom druga pa iz plodnog tla na hiljade biljaka.Beton je počeo da puca, da se cepa i deli na sve strane. Ni armaturna mreža književnih interesa nija mogla da zadrži svoju čvrstinu pred mladim rastinjem.
Dolazi novo vreme, dolaze novi ljudi, i sa sigurnošću tvrdim već je iznikla i raste nova književnost.
