To leto sam proveo kao gost reditelj na privremenom radu u Mokrinu. Ono šta mi se sve dešavalo teško bi moglo da stane u knjigu, u jednu debelu knjižurinu, ali ja ipak želim da napravim samo jednu belešku, sećanje na pesnika Mitu Golića kog sam tom prilikom prvi put upoznao.
Radio je kao novinar u Dnevniku i važio je u našem delu Banata za jednog od pokretača i inicijatora Memorijala Miroslavu Antiću u Mokrinu. Živeo je u Novom Sadu, a imao je i roditeljsku kuću u Mokrinu. Kao i svi Mokrinčani imao je tu zaljubljenost u svoje selo, u njegove običaje, i nosio je u sebi neku specifično mokrinsku nostalgičnu poetiku, a tokođe i neko tako tipično za ovaj deo Banata domaćinsko gostoprimstvo.
To veče nakon Memorijala, kad su se zvanice i gosti pesnici razišli, nekolicina nas je završila veče u dvorištu Mitine roditeljske kuće. Sto je bio postavljen u kraj bašte, a noć je mirisala na rosu koja u letnjim noćima počinje da pada. Mitina sestra je iznela posluženje, pića koja su se našla u kući, i obavezna domaća šunka sa hlebom svežim od pekara. Mita nam je pričao o Mokrinu, o drugovanju sa Mikom Antićem, o njegovim brakovima i lomovima u koje je bio veoma dobro upućen. A kad smo završili sa jelom, u dvorište su banuli muzičari koje je Mita prethodno poručio da dođu, a u pitanju je bio Cigan Duka i njegova dva sina. Kakva je ovo Mokrinska noć, a da ne krenemo da pevamo serenade pod prozorom, govorio nam je Mita.
I nije nam bilo druge do da se prepustimo domaćinovoj komandi i onako pred zoru, krenuli smo uz pratnju tamburaša mokrinskim sokacima i šorovima da kod devojaka pevamo serenade. Ja i nisam imao prilike da do tada učestvujem u jednom takvom običaju. I da budem iskren, malo sam se plašio kad smo stali kod prve kuće pod prozore i kad se pesma počela prolamati kroz noć. Plašio sam se da će neko izaći sa dvocevkom da nas otera da ne remetimo noćnu tišinu ili pak da ne budimo ljude. Nisam bio u pravu. Dok su tamburaši pevali Tiho noći moje zlato spava, jedan prozor se otvorio i u spavaćici se pojavima jedna dama koja je sa smeškom na usnama slušala pesmu. Kad su tamburaši završili, Mita je uputao damu da li je po volji neka pesma što je njoj srcu mila. Dama je rekla da pevaju ono što nama godi i da su njoj sve serenade lepe. A kad su tamburaši i drugu završili, Mita je napravio blagi pomalo tetralni i viteški naklon prema dami, zahvalio se i krenuli smo dalje do sledeće kuće, do sledeće dame.
Već se uveliko razdanilo kad smo se vratili ponovo kod Mite u dvorište.
