Moja bolest nije ni laka ni jednostavna, govorio mi je slučajni poznanik na klupici u parku.Bio je dan pomalo narogušenog pred kišu neba, a i sparno je bilo.Po trgu su deca hranila golubove,a njihovi roditelji su iz prikrajka motrili na njih. Bolest je uzela maha a da i ne znam odakle ona izvire.Osećam je, a ne mogu da kažem tačnu dijagnozu. Ni od prilike pa čak ni da natucam nešto. To je stanje kad se bolest oseća u čitavom biću, ništa te ne boli a bolestan si. Ponekad mi se učini da čitava planeta boluje od jedne tako ne definisane bolesti.Ona je nekako apstraktna i nedokučiva a prisutna.Možda ja to samo tako vidim, a ako vidim zašto onda ne stavim naočare, koje su možda odgovor. Ružičaste naočare. Klimnem glavom u znak pozdrava slučanom poznaniku i udaljim se toliko daleko da sam i ja postao nevidljiv, gotovo apstraktan da kažem.Dali smo se izlečili, pitate.Ne, nisam siguran, nešto mislim da lek je stvar izbora.
