Ко зна по који пут ме задиве књиге и њихови аутори који на необично питак, често духовит и увек истинит начин, са довољно критичности и обиљем ироније све до сарказма, подаре својим читаоцима старе недоречене мисли, освеже сећања, побуде наде и улију веру да је писана реч увек и увек важна и да се из писаних речи често проналазе добри разлози за градњу темеља многим другим вредним интелектуалним грађевинама у које на првом месту јесу књиге.
Књижевник Радован Влаховић своја квалитетна размишљања посејао је у књизи Господин Сневало досувши довољну количину воде да лепо исклијају, а на нама читаоцима је да даље те мудре мисли негујемо и у свакодневном животу у маниру господина Сневала конзумирамо оно што је најквалитетније на овој занимљивој књижевној трпези.
Зар на сличан (не подударан) начин нешто тако важно нису казивали наши многи писци (П. Кочић, М. Ковач, В. Лубарда, Михиз, Капор и читава плејада наших најбољих књижевних стваралаца). Сваки на свој добар начин оставили су видљив траг да их лакше пратимо и препознајемо. Сви они су своја књижевна запажања извезли/исказали на посебан књижевно-социолошко-
-психолошки-филозофски начин. Нешто од тога се често од стране политичара (који и не читају довољно) тумачило неодговорном и неоснованом критиком одређеног друштва.
Радован Влаховић овом својом (и другим) књигама избио је на само чело наших књижевних магова који свесно на врло специфичан начин у роману Господин Сневало засејава своја запажања у времену садашњем са атипичним освртом на време прошло, не поредећи та два времена намерно и остављајући читаоцу могућност да сами бирају/кажу које време је било „нормалније“, човечније, срцу ближе…
Он своје мисли обликује у првом лицу дајући себи право овлаштеног тумача снова господина Сневала. И најпажљивијем читаоцу тешко је наћи ону танку линију коју, када господин Сневало умукне и препричава (или записује) која раздваја господина Сневала од мисли самог аутора који у неком моменту постаје и записивач и тумач снова господина Сневала, али и наш узор у том књижевном послу. И, скоро ништа ту не би било необично да тај господин Сневало у сваком тренутку, на сваком месту, у свакој ситуацији није тихи критичар свега онога што сматра мање вредним или неваљалим, и снагом духа које је чешће безнађе, несигурност, недостижне жеље и пропале наде покушава те снове, који су у суштини само снови (само ништа) претворити у нешто лепше, животније, честитије, нешто што срећом напаја уморне душе давно ослобођена наде у бољи свет.
Просечан читалац ће вероватно обратити пажњу само на питак садржај текста/догађаја, али они читаоци који воле размишљати о прочитаном делу, у овој књизи могу пронаћи велико књижевно богатство. Уверен сам да би то богатство требало потражити темељним проучавањем сваке речи ове вредне књиге почевши од самог наслова, али и скривених/прикривених детаља који суштину чине.
Прво: Са лакоћом ћемо уочити да господин није само онај који припаше кравату, натакне шешир и обуче свечано одело. Господин је онај који има господске/добре навике, лепе манире, племените мисли, часне намере. Он има моћ запажања и прилагођавања разним ситуацијама у складу са нормама које не ометају друге.
Друго: Господин Сневало није конкретан човек. Он је општи тип нормалног човека, господина, коме је дозвољено (и који може) да ради оно што обичним смртницима и није могуће и није дозвољено. Сневалу је дозвољено да ствари посматра на други начин, да ух обликује и учествује у њима, па макар то био и погрешан начин, па и ако је то посматрање у супротности са сликом коју у огледалу сагледавамо. Сневалу се на његовом сну не може замерати јер је у сну и могуће и дозвољено све оно што у реалном животу није ни дозвољено ни могуће.
Треће: Сневалу се не може судити. Он је непостојећи, он је ту, али га нема, он је конкретан без лика, без имена, без облика, невидљив, а присутан, нем, а говори најгласније. Сневало не управља својим сновима. Његовом раду/говору нема се шта одузети, али није потребно и нешто додавати. Све је скројено на добру меру.
Четврто: Сневало је чудан „чувар шапата“, необичан шишач риђовуних оваца (Зашто баш риђовуних нисам сигуран, али ово о овцама зацело говори о залуталом божјем стаду које је потребно извести на прави пут док сви путеви нису постали непроходни, вратити га на пут богочовека, у стадо срећних и духом богатих.)
Пето: Сам аутор не коментарише ништа или коментарише све. Он то ради као Сневало у тренуцима одсутности господина Сневала, а сам Сневало види и разуме све: и ово људско и оно божанско. Види и правду и неправду, види и добро и зло, зна добре путеве, али није заборавио ни оне старе зарасле и непроходне стазе.
Шесто: Господин Сневало верује (и зна) да се све дешава са разлогом, да је потребно стално и стално вршити извесне поправке, па и када је свестан да је нешто отишло у неповрат и да бољитка нема. Он не говори о разликама. Оне се назиру/наслућују. То знамо сви, али о томе не говоримо.
Седмо: Оно што аутор жели да каже, а да не доживи нечији безразложан презир или стампедо безразложних критика, он изговара кроз мртва уста господина Сневала, а господина Сневала не можемо ни оптужити ни осудити, не можемо му ни одузети право на сан, јер свако има право на сан, чак и право да га преприча.
Осмо: Господин Сневало није производ маште. Он је производ стварности испричан на маштовит начин што полази за руком само великим књижевним ствараоцима, најмаштовитијим познаваоцима душе и интереса читалачке публике. Тешко је, заиста је тешко, на овај начин пронаћи и дотаћи ону танку линију/границу кога дели машту од стварности, истину од замишљене фикције, која дели реално од иреалног, правду од неправде, смисао од бесмисла, а све то на веома добар начин да се нико ни са једне стране те невидљиве линије/границе не вређа, не „прозива“ или на било какав начин упућује на неки непознати смер. Све остаје на вољу и невољу јунацима/актерима романа са једне стране и читалаца са друге стране, који и у супротности чине извесно јединство. Оно је често веома чврсто, па и када је неразумљиво и супротно.
Читалац има потребу да ствари чита више пута да би их разумео. Не ради неразумљивости стила и текста, него просто ради заузимања свога правилног става. Аутор спретно води свога читаоца кроз књигу/кроз неразумне заблуде у којима смо се сви нашли, држећи једном руком господина Сневала, док другом руком показује/указује на све узалудне покушаје који могу и желе да промене насталу ситуације на боље. Господин Сневао, илити сам аутор, у том/овом времену пролази кроз све фазе сна оживљавајући прошлост, чини се ону срећнију, сећајући се свега што је урадио и добро и лоше. Аутор у томе нема својих коментара и не намеће своја мишљења, све се своди на догађај, на констатацију да се десило то и то… На тај начин он препушта свом читаоцу да сам донесе закључке у складу са својим размишљањима, да на добар начин и сам разуме шта се икако се десило у овом чудном времену транзиције, или либералног капитализма, како то економисти, или у време либералне демократије, ако то политичари називају, заборављајући при томе основно значење тог термина, јер демократија као и истина или јесте или није то. Прелазне облике именују само они који су и сами „прелазни“ из истине у „истину“. Како и зашто се догодило да од срећних људи постанемо мање срећни, да од безбрижних постанемо забринути, да смо без правих разлога постали осиромашени и имањем и духом, да смо обезвољени, да се убрзано удаљавамо једни од других, чак и од себе самих. Тако ће неки читаоци аплаудирати Сневачу на његовој причи, други ће оплакивати судбину Сневача/човека/своју судбину. За све то аутор романа господин Радован Влаховић нуди и дарује много добрих разлога.
Аутор Влаховић не окривљује никога, нити кога окива у звезде. Он и себе самог ставља у исту раван са осталима који и јесу и нису криви, јер и јесу и нису били на добром путу. Он ни на једном месту у књизи не помиње ни веру ни нацију, не користи конкретна имена нити блиске топониме. Све је могуће да се догоди на сваком месту у злом времену које невременом можемо звати. На тај начин смело је и јасно оголио „до саме кости“ све наше заблуде и показао све криве стазе којима смо ходили, посебно оне којима су нас водили, чак и по цену да се лично таквим стазама кретао, јер он и није нико другу него један од многих сневача који трага за истином не казујући никада да се каје, да му је жао, а читалац сам открива и то кајање и тај жал. Сневало је сневало. Њему је у сну све могуће и све дозвољено, а и у животу је, све што је сневао, било и тако и могуће. Он је био управник млина, шишач риђовуних оваца, чувар подземне жељезнице, врстан књиговођа, успешан и пропали политичар, на чудан начин бизнисмен, посматрач успешних, пропалих, заљубљених, дрогираних, сведок љубитеља паса, мачака и других љибимаца, сведок пропадања породица, сиромашења грађана, био је уметник, сват, нежни љубавник, сведок нарастања дуговања, умножавање мржње, неправде и неразума, губљења вере, затирање надања, бесмисла живљења, пропадања и обезвређивања фирми, државних предузећа и саме државе… Увек и увек господин Сневало тражи нешто узвишено, нешто богоумилно, нешто боље и веће, нешто племенитије. Наравно, он то скоро никада не успева, заправо све могућности за повратак бољитка су већ уништене. Господин Сневало (у сну) је честу у улози заводника или предводника, свеједно је. И једну и другу улогу разуме и настоји да је својим радом доведе до тачке где људскост има главну реч.
Господин Сневало, или боље казати сам аутор господин Влаховић сам живот посматра на нешто другачији начин и своја филозофска размишљања (јер је сам живот посебна а филозофија) тумачи на знатно јаснији начин и између осталог он каже: „… нико не мења свој крст док путује, већ га носи и када му колена клецају“, или „Зебње су виле превелике, а речи премала утеха.“ Чудне намере и жеље нових тајкуна аутор не критикује. Он само то сликовито описује: “Његов комшија је отворио дванаесту у селу откупну станицу за црно млеко које су љубичасте краве последњих година давале.“ Сваки коментар овде је заиста излишан! Одсуство коментара о оваквим стварима аутор вешто открива на другом месту у књизи, опет речима господина Сневала: „ Између самоће и лошег друштва увек бирам самоћу.“ Сетимо се сличних размишљања пуковника Аурелијана из романа Сто година самоће (Маркес) који је стоту доживео баш зато што није конзумирао све оно што му је лоше друштво нудило.
Све ово дешава се у ово време које транзицијом називамо. „Лопови, аутор илити господин Сневало рече, краду риђовуне овце…“ (Читај: благо, богатство, имање сваке врсте) „у време отимачине. Држава је мењала систем и мењао се и морал, и они који су били похлепнији крали су више и жешће од других.“ Лопови, ко лопови, увек нађу оправдање правећи се „да им је мала пензија“, што је за оне који би требали о томе да суде довољан разлог (Читај: Јер и сами учествују у томе послу!) „Мале пензије и мале плате су само оправдање да се краде, помисли Господин Сневало“.
Чини ми се, а верујем да има за то довољно разлога, да овај кратки роман (критику времена коју је невременом боље називати) треба у скоро време уврстити у обавезна штива из области књижевности, (али и економије, историје , социологије и филозофије) да се будући ученици, студенти, политичари, економисти и други учесници у обликовању друштва поуче и науче да живот треба градити на бољи начин, праведније и чедније, да се свет не завршава на нама, да смо ми само у пролазу, а у том пролазу треба да учинимо све што је у нашој моћи да се генерације које долазе после нас осећају угодније, да живе лепше и боље.
Проучавањем овог романа, чини ми се, открили бисмо нови рецепт за менталну терапију нараслих заблуда.
Седамнаестог октобарског дана 2022.
Симо Б. ГОЛУБОВИЋ
