Kad se deca zaigraju desi se da se u igri zaborave i počnu da je shvataju
isuviše ozbiljno pa dođe do prepirke, svađe, a bogami i do tuče. Isto se dešava
i sa narodima i državama. A onda, zna se: moraju da se umešaju stariji ili barem
jači. Tako se i međunarodna zajednica oličena u Organizaciji Ujedinjenih nacija
opredelila da formira instituciju poznatu kao "PLAVI ŠLEMOVI" sa osnovnom
namenom da razdvajaju zavađene i mire posvađane.
O plavim šlemovima smo i od ranije uglavnom sve znali, a zahvaljujuci našoj zloj
istorijskoj kobi i ko zna čemu i kome još, ne tako davno, imali tu
"čast" da ih i mi gostimo u našoj dojučerašnjoj domovini i da ih ih gledamo izbliza.
Za moj ukus, isuviše izbliza. No "de gustibus non disputandum" - rece đavo, skide gaće i
skoči u koprive.
Medutim, nije uvek bilo tako.
Nekad smo i mi bili "PLAVI ŠLEMOVI"! Pitate: koji mi? Pa mi, Lale iz Banata!
Išli smo i mi u beli svet da mirimo i razvađamo!
O tome govori ova naša mala priča.
Naš sugrađanin sa zrenjaninskog naselja Berbersko Todor Jankov poznatiji kao
Toša rodio se u Perlezu 1941. godine. Rastao pored Begeja i sa ocem jeo najlepši
i najteži paorski lebac. Uz sav kucevni pos'o završio je i zanat. Pravi.
Mesarski.
1962. godine dođe vreme da se ide u vojsku i Toša mesar i paor postade soldat
i to inženjerac. Perlez zameni za Niš, a Begej za Nišavu.
Ali svet, koji je i tada baš kao i uvek bio nemiran i pun sukoba i ratova nije
dao Toši da mirno odsluži svoj "dug otadžbini" kako se onda to zvalo.
Sukob izmedu Arapa i Jevreja na Bliskom istoku, koji traje i danas, stalno je
tinjao i pretio ratom većih razmera. Ujedinjene nacije su poslale svoje "PLAVE
ŠLEMOVE" da čuvaju nemirnu granicu izmedu Izraela i tadašnje Ujedinjene Arapske
Republike, današnjeg Egipta.
Jugoslavija je u to vreme, kao vodeća zemlja u tek formiranom pokretu
nesvrstanih zemalja, zahvaljujući ondašnjoj konstelaciji snaga u međunarodnim
odnosima, uživala visok ugled u svetu pa je tako došlo do toga da i njene
oružane snage, JNA, pored jedinica iz Norveške, švedske, Indije, Brazila i još
nekih zemalja, uzmu učešća u mirovnoj operaciji na uzavrelom Bliskom istoku.
Tako su naši momci zamenuli SMB titovke plavim beretkama i šlemovima, a
petokraku amblemom UN. Medu njima i naš komšija Toša.
Danas, posle 48 godina on se živo seća ovih dogadaja.
"Stigne negde u avgustu '63 naredba da smo mi određeni da idemo u Egipat, u
Sinajsku pustinju da, kao vojnici Ujedinjenih nacija čuvamo granicu između Arapa
i Jevreja. Nije obavezno. Ko neće ne mora. Al', kur moj, di si u ono vreme smeo u vojsci
da kažeš da nešto nećeš? Taman posla. Potpišemo mi da idemo "kao od svoje volje".
Prebace nas oma za Beograd, kažu na pripreme. Te pripreme su bile svakodnevni
lekarski pregledi, vakcinisanja od pitaj Boga kojih boleština i neprekidno
"ispiranje mozga", te ko smo mi, te koga predstavljamo, te kako moramo tamo da
se vladamo i sve tako. Kad smo, posle dva meseca, završili ove pripreme u
Beogradu odnesu nas za Rijeku i tamo nas ukrcaju na veliki turisticki brod
"Jugoslavija". Posle četiri dana i noi truckanja preko Mediterana stignemo
konačno u Port Said. Iskrcamo se iz broda pa pravo u voz i preko Sinajske
pustinje do našeg odredišta, logora "Mala Jugoslavija" koji se nalazio na mestu
srušenog sela El Ariš, na arapskoj strani granice. U logoru nas je bilo oko 1000
vojnika jugoslovena. Sećam se da je komandant tog našeg kontigenta bio general
major Tihomir Šarevski a glavni štab snaga UN je bio u Jerusalimu.
Od naših zemljaka sa mnom su još bili Milan Prole iz Perleza, jedan aktivni
vodnik iz Zrenjanina i neki Nikola iz Lazareva ili Lukiceva, ne sećam se više.
Kad smo stigli u logor ima šta da vidiš: okolo sam pesak. Sreća, Suecki kanal
nam je bio blizo svega 300-400 metara od naše kapije, ali je u kanalu bilo pod
ciradama ukotvljeno brodovlje šeste americke flote u pripravnosti.
Novembar mesec a preko dana 35 stepeni i stalno duva neki vruć vetar a pesak
vreo nema šanse da ideš bos.
Mi smo u logoru imali sve što nam treba: i klub i bioskop i kantine. A preko
puta našeg logora podigli "jašari" - arapski šverceri - "dućane" od pleka i
kartona za prodaju kojekakvih drangulija pa im još udarili firme: "Žika
Srbijanac", "Pera Bosanac", "Jova Lala" i sve tako.
Naš je zadatak bio obezbeđivanje granice u dužini od nekih 350 km, od Huseima
kod Crvenog mora do Šarm el Šejka u Akabskom zalivu. Čujem da je sad tamo nako ogromno mondensko letovalište. U ono vreme si samo moro da paziš da ne staneš na minu il na kamilje govno. Imali smo smene: 45 dana
granica, 45 dana slobodni. Kad smo bili na dužnosti stalno smo patrolirali. Po
500 - 600 km dnevno. A gadno je u pustinji, brašo: stalno duva vetar i premešta onaj
pesak pa začas možeš da se izgubiš. Tu su nam najviše pomagali beduini: za par
kutija cigara, konzervi il dve tri vekne leba odvedu te do kojeg god oćeš
mesta u pustinji. Kakve karte i busole: oni s kamilama napred a mi z džipovima za
njima i teraj. Najopasnija su bila razbacana minska polja, al' eto imali smo
sreće pa ih nismo "nagazili" nijedno. Nisu nas dirali ni Arapi ni Jevreji. Najviše smo
jurili švercere droge koji su, maskirani u beduine, pokušavali da ilegalno pređu
granicu.
Kad smo bili slobodni, u logoru, igrali smo fudbal, rukomet, stoni tenis,
boksovali. Imali smo i nekoliko "međunarodnih" utakmica sa pripadnicima
mirovnjaka iz drugih zemalja. Išli smo i na izlete do piramida, u Kairo,
Aleksandriju...To je bilo lepo. Samo džabe ti brašo Aleksandrija kad nigde u hotelima
i restoranima nema zglavnog leba. Jedva smo čekali da stignemo u logor da se
najemo našeg lepog pravog leba jer smo mi imali naše pekare.
Pored logora smo imali i mali aerodrom pa su nam četvrtkom avionima donosili
sledovanje, poštu, filmove, vodu. To su bili neki ruski avioni.
U logoru smo dočekali i Novu 1964. godinu, a u aprilu te godine došli su nam u
posetu Tito i Naser. Tito se tad vraćo iz Burme pa svratio kod svog brata
Nasera, jebo ga on.
Tako je prošla naša šestomesecna smena. U maju '64. ponovo smo se ukrcali na
onu istu "Jugoslaviju" kojom smo i došli i vratili se natrag u Rijeku. Kad smo
kretali iz Port Saida temperatura je bila 52 stepena!
Eto, sad posle toliko godina, od ove moje "pustinjske oluje" ostala mi ova
medalja i znak Ujedinjenih nacija koji sam nosio na kapi, nekoliko već požutelih
fotografija i uspomena na dane kad smo mi Lale iz Banata bili "PLAVI ŠLEMOVI"..
Da se ne zaboravi, zabeležio
Živica fon Flex Brusin
