„Dug je put do večnosti i mi ga prelazimo ćutke i u miru”, tako je nekako pevao početkom osamdesetih Džoni Štulić, a ja evo hitam da vam izrazim moje moje oduševljenje i sreću da sam nakon pola veka od kad sam se po prvi put susreo sa časopisom Zenit u jednom od brojeva ondašnjih Književnih novina uspeo da uz saradnju KCV Miloš Crnjanski a uz podršku Vlade Vojvodine objavim Izabrana zenitistička dela, prvo kolo u osam knjiga. Te 1975. objavio sam prvu priču i profesorica književnosti u srednjoj školi me je pretplatila na Književne novine koje sam primao na kuću u Novom Miloševu i čitao ih, kako to biva, od korice do korice kako sam vapio kao mladi pretendent na pisca u onom vremenu. U jednom od brojeva sam našao tekst koji je govorio o Ljubomiru Miciću, o časopisu Zenit i o nekim jugoslovenskim intelektualcima koji su nipodaštavali književno delo zenitista, a na ideju balkanizacije i barbarogenizacije Evrope su gledali kao na fašističku i nacionalističku nebulozu. Usput sam saznao da je zenitistički pokret bio jedako osporavan kad se pojavio nakon Prvog svetskog rada i u periodu između dva rata, a da je jednako bunkerisan i u vreme socrealizma. Uzdižući našu kulturu i literaturu kao vrednosti kojima treba udahnuti sokove i novi život evropskoj, već zamorenoj, dekadentnoj i posustaloj kulturi, zenitisti su se zamerili dominantnim kulturno imperijalnim književnim poslenicima koji su po svaku cenu kao modernisti, uporno u želji da se iskažu kao deo savremenog evropskog kulturnog sveta, na naše bogato duhovno tlo presađivali i uporno pod vidom savremenosti i građanstva literaturu i kulturu koja je imperijalno dominirala našim vaskolikim prostorima.
Za zenitiste u takvoj podeli karata nije bilo mesta. Kulturnom scenom su dominirali sledbenici sa prerađenim i prepakovanim, na naš socijalistički obrazac, evropskih ideja. Vrednovali su se, u njihovom pokretu, internacionalnost, saradnja sa tada najpoznatijim likovnim umetnicima i arhitektama, sa ponekim pesnicima, ali tu, da se na jednom mestu, u časopisu Zenit, kroz svih 46 brojeva, koliko ih je izlazilo do zabrane, oni nađu, to se nikako nije moglo oprostiti, ne zato što to nije bilo vredno, već zato što oni koji su u eštablimentu i koji nisu alternativa to nisu uradili i sa time poentirali.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih sam upoznao nezavisnog izdavača, arhitektu i dizajnera Slobodana Mašića koji je kao student odlazio i družio se povremeno sa Ljubomirom Micićem koji je živeo u staračkom domu u Kačarevu i shvatio sam kakvo i koliko se umetničko blago nalazilo u njegovom stanu, a usput sam saznao da su Narodna biblioteka i Narodni muzej preuzeli kompletnu zenitističku zaostavštinu i raspodelili je prema oblastima. Sav tragizam i nepravda koja je učinjena kako prema pokretu, sa željom da se zajedno sa crnim talasom bunkeriše, kako tragične sudbine braće Micić kao i odricanje nekih od članova pokreta, kako pod uticajem određenih službi, tako i iz ličnog konformizma, u meni je budila sve veću želju i davala mi je snagu da još snažnije stanem i verujem u vrednost ideja koje su zenitisti kroz svoje programske i književne aktivnosti promovisali kao avangarda sa početka drugog milenija. Naravno da o tome niti sam javno govorio, niti sam pisao, a i sam sam se osećao u tom periodu kao peti točak na kolima na kojima su se vozili bardovi socrealizma, akademizma, neoavangarde, neoplatonizma i tako dalje, a za moju zenitičku imresiju tu nije bilo mesta.
1983. godine u Narodnom muzeju u Beogradu Irina Subotić i Zagorka Golubović su priredile Zenitističku izložbu gde su prikazale veliki deo opusa, a ja sam bio u prilici, ne sam da to pogledam, već i da kupim od artefakata sve ono što se tamo prodavalo i da ponesem sa sobom u Novo Miloševo gde sam počeo, na nagovor profesora Alojza Ujesa, da stvaram svoj INDOK (Informativno dokumetacioni centar) a u isto vreme sam oformio i moje privatno Kulturno dvorište u kome sam počeo da pravim razne književne i kulturne programe U sledećim godinama sam fotokopirao iz biblioteka ono do čega sam tada, nakon mojih drugih aktivnosti, mogao da dođem i to sam jednako tražio kako u Novom Sadu, tako u Beogradu a isto tako i u Zagrebu.
1989. sam u roditeljskoj kući otvorio knjižaru pod nazivom Novi Zenit sa željom da se bavim izdavaštvom tako da smo već 1990. objavili književni časopis pod nazivom Barbarogenije, potom dve fototipski kultne knjige Antievropu Ljubomira Micića i 77 samoubica Branka Ve Poljanskog, gde se u projekat uključio Simon Grabovac, a odmah potom smo zajedno sa Franjom Petrinovićev i Đorđem Pisarevim, koji su bili i idejni tvorci, pokrenuli Srpski književni magazin koji je označio, već sa svojim prvim brojem, kraj dotadašnjeg socrealističkog poimanja književnosti i kulture. A odmah iduće godine smo pokrenuli omladinski časopis Tumbe zajedno sa Nikolom Krunićem gde smo iskupili na jednom mestu može se reći najmlađu generaciju srpskih pesnika.
Moj otpor prema dogmi da zenitistički tekstovi nemaju književnu vrednost i da ih po svaku cenu ne treba iznova preštampavati je bio ogroman, ali kako nisam bio u prilici da samofinansiram izdavanje istih, strpljivo sam čekao da se stvori prilika u kojoj bi se to moglo uraditi.
Na stogodišnjicu od osnivanja časopisa Zenit pokrenuli smo ideju da se obajve Izabrana zenitistička dela što je rezultiralo prvim kolom koje je izašlo prošle godine u osam knjiga i gde smo, kako bismo osporili dosadašnje (osim ponekih tumačenja) tvrdnje da zenitistička književna dela nemaju literarnu vrednost, pozvali čitav niz mladih autora uz nadzor i asistenciju vrsnih stručanjaka i pručavaoca avangarde da iskažu svoje komentare i svoju kritičku reč za svaku pojedinačno od osam knjiga koje su objavljene u ovoj ediciji. Savremena tumačenja i čitanja zenitističkih književnih tekstova nam pokazuju kolika je nepravda učinjena prema tim delima u poslednjih sto godina, a ujedno nam i otvaraji vrata nove percepcije i novog čitanja svega onog što je napisano.
Vreme u kojem živimo nas uči i pokazuje nam da su zenitistiti sa svojom spremnoću da se narugaju Evropi nudeći joj našijenca Barbarogenija da je oplodi, da ne bi kao majka sa svelim i usahlim grudima dojila naše balkanske narode koristeći svoje recilirane postprodukte kao proizvode kojima će želeti da održi svoju imperijalnu domaninaciju a pri tom držeći nazigled svoje visoke standarde koji opstoje na parama koji se kontrolisano štampaju bez pokrića i prodaju našim balkanskim narodima kao rog za sveću.
Izabrana Zenitistička dela su pred vama, poštovani čitaoci, slobodno se upustite u jednu nezaboravnu avanturu čitanja i videćete da su stihovi Džonija štulića sa početka ovog teksta koji je možda malo više lična impresija i sećanje potvrda za sva osporavanja koja su zenitiste kroz sve ove godine pratila.
